1 2 3 4 5

Вести



Улога медицинске сестре у превенцији декубитуса

Декубитус подразумева оштећење коже и поткожног ткива најчешће изазвано константним притиском на мека ткива која директно належу на кост, дуже време.

Фактори ризика су најчешће спољни: неадекватан лежај, набори на постељини и личном рубљу, влажна кожа и врло често средства за имобилизацију која врше притисак на одређеним, имобилисаним местима.

Предилекциона места(места која најчешће бивају „нападнута“) су потиљачна кост, гребени лопатица, седална кост, кукови, колена, глежњеви, пете и лактови.

О улози медицинске сестре говорила је Вирџинија Хандерсон медицинска сестра, теоретичар и предавач, која је инсистирала на професионализму у овом послу.
Рекла је да је улога медицинске сестре да помаже појединцу био он болестан или здрав, у обављању оних активности које доприносе здрављу или опоравку, а које би појединац обављао самостално када би имао потребну снагу, вољу и знање.
„Дијагноза коју поставља медицинска сестра, опис је актуелног(постојећег) или потенцијалног(могућег) здравственог проблема, који су медицинске сестре, с обзиром на едукацију и искуство ,способне и овлашћене третирати“. (Gordon, 1976.)

Уколико медицинска сестра предузме све потребне мере превенције, појава декубитуса на кожи је сведена на минимум. Примарни циљ је очување интегритета коже, што подразумева редовно проверавање ризичних места и правовремено уочавање црвенила, такође је важно проверити да ли црвенило бледи на притисак или не и уочити колико дуго је присутна реактивна хиперемија након промене положаја.
Редовно проверавање фактора ризика, редовно спровођење и одржавање хигијене, прерасподела притиска на ризичним подручјима уз антидекубитална помагала су веома важни у превенцији настанка декубитуса.
Ако се редовно спроводе ови поступци превенције, медицинска сестра доприноси рационализацији свог времена ангажовања, смањује ризик од ширења болничких инфекција, употребе лекова и других средстава. Ниво безбедности болесничког простора је виши, скраћује се боравак болесника у установи, а што је веома важно, постиже се задовољство болесника.
Болеснике са високим ризиком за појаву декубитуса је потребно сместити у удобан и адекватан кревет, свакодневно одржавати личну хигијену целог тела, мењати чешће полажај болесника у кревету,контролисати инконтиненцију, јер болесници врло често не могу, због болести, да контролишу уринирање, а влажна кожа је и те како погодна за појаву декубита. Pизична места би требало редовно масирати, а и постепено подизати болесника из постеље, уколико је то могуће.

Међутим, неретко се дешава да болесници буду примљени у болницу са декубиталним променама на кожи. У том случају их треба санирати и спречити појаву инфекције уз консултацију хирурга, узети и брис ране и применити антибиотике, по антибиограму, на основу добијених резултата. Медицинске сестре, као носиоци здравствене неге, према подацима СЗО пружају 69% услуга у систему здравствене заштите. Једна од заблуда је да је појава декубитуса резултат лоше сестринске неге.

Медицинска сестра треба да покаже своју професионалност, да има високо етички конципиране ставове, да редовно обнавља своја знања и вештине едукујући се, јер задовољство пацијента је и њено задовољство.

Текст на основу извора уредила медицинска сестра Марија Вукотић-Крунић, Oпшта болница Панчево.

Извор: Стандардизоване активности здравствене неге и збрињавање пацијента,Водич за медицинске сестре и техничаре, 2002.