1 2 3 4 5

Вести



САРКОИДОЗА

Саркоидоза је мултисистемска болест, непознате етиологије и непредвидивог тока, а карактерише је стварање гранулома у захваћеним ткивима. Мултисистемска значи да може да захвати било који орган у телу укључујући кожу, око, јетру, слезину, срце, мозак, лимфне жлезде, али далеко најчешће захваћен орган су плућа. Из тог разлога ово обољење се примарно лечи код пулмолога.

У Европи, два пута чешће оболевају жене, у односу на мушкарце. Најчешће оболевају особе између 20 и 40 године, што значи да погађа радно најспособније становништво, па осим здравствени, представља и велики социоекономски проблем. Иако је непознатог порекла, показана је повећана учесталост обољевања код одређених занимања, као што су узгој птица, прављење моторних возила, бављење пољопривредом, а такође је показана и повећана учесталост међу ватрогасцима. Такође постоје и фамилијарни облици саркоидозе. Инциденца у нашој популацији је 17/100 000 становника.

Клиничка слика:

Клиничка слика саркоидозе је екстремно разнолика, и готово да нема пацијента са истим клиничким испољавањем. Зато су је и назвали болест „ПАХУЉА“ а према ауторима који су је описали ова болест може бити и потпуно асимптоматска, и да се открије, при рутинским систематским прегледима.

Када треба помислити на саркоидозу у нашој популацији?

Када код пацијената видимо промене на потколеницама најчешћ са еритематозним (црвеним) испупченим отеклинама уз оток суседних зглобова или први симптом може бити дуг и упоран сув кашаљ уз осећај стезања или нелагодности у грудима. Тада у склопу дијагностике сваки болесник би требало да уради РТГ грудног коша, и у складу са налазом, потребно је спровести даља испитивања у одговарајућој установи. Свакао је за дефинитивну потврду неопходна патохистолошка потврда.

Остала клиничка испољавања укључују појаву увећаних лимфних жлезда (најчешће у плућима) које су безболне, и не изазивају медицински проблем, затим појаву промена по кожи у виду чворића, или промена боје ожиљака и тетоважа уз појаву субкутаних чворића, затим појава црвенопурпурних промена по лицу. Захватање срца може да доведе до појаве поремећаја ритма, осећаја лупања срца, срчаног попуштања и других поремећаја, а захватање нервног система најчешће доводи до парезе фацијалног нерва, али могу бити и бројне друге манифестације. На оку може да се испољи замућеним видом, појавом црних тачкица, сувим оком,болом, сврабом, пецкањем, док су компликације у смислу појаве глаукома и слепила ретке. Бубреге сам запаљенски процес ретко захвата, али је честа појава повећаног излучивања калцијума урином и таложења калцијума у бубрежном ткиву што на крају може довести до бубрежне слабости.

У дијагностици се поред РТГ снимка, који је основа, користе и друге визуализационе технике (ЦТ грудног коша, ПЕТ скен, сцинтиграфија), биомаркери у крви али је најбитнија патохистолошка потврда болести, која се добија биопсијом захваћеног органа.

У терапији се могу примењивати нестероидни антиреуматици, кортикостероиди као антиинфламаторни лекови (Пронисон), антималарици, цитостатици као и новије групе лекова.

Прогноза је непредвидива, али што се дијагноза болести касније постави лечење је теже, због стварања дефинитивних ожиљних промена на које се не може утицати. Појава нодозног еритема уз билатералну хиларну аденопатију углавном су знак акутне болести, која се најчешће завршава ремисијом у току 2 године од постављања дијагнозе, спонтано или уз помоћ терапије. Мањи број пацијената буде у стационарној фази, док се код 10% може видети прогресија. На лошију прогнозу, и хроничну болест указују појава ожиљних промена у плућима, хроничне промене на кожи, захватање нервног система.

.

Др Елвира Гребић Јованов, лекар на специјализацији