1 2 3 4 5

Вести



РЕУМАТОИДНИ АРТРИТИС

Реуматоидни артритис је хронични, симетрични полиартеритис, чији развој током времена доводи до деформације, дисфункције и деструкције захваћених зглобова. Жене оболевају два до три пута чешће од мушкараца али се овај однос са старошћу смањује.

Узрок реуматоидног артритиса је још увек непознат. Претпоставља се да су покретачи неки од вируса (Epstein-Barrov virus, Rubeolla virus) и бактерија (mikobakterije) а јавља се и код генетички предиспонираних особа.

Код највећег броја пацијената болест почиње постепено са појавом опших симптома у виду малаксалости, замора, губитка апетита и телесне масе а ређе се јавља и лако повишена телесна температура. Карактеристичне су промене на зглобовима које се такође јављају постепено, најчешће захватају мале зглобове шака и ручја. Знаци запаљења (бол, оток и поремећај функције) на стопалима се постепено шире на све периферне зглобове, укључујући и зглоб кука. Карактеристична је и дуготрајна јутарња укоченост, чији интензитет и трајање добро корелишу са интензитетом запаљенског процеса зглобова. Оток зглобова који је изазван накупљањем синовијалне течности унутар зглобне капсуле карактеристично деформише захваћене зглобове, па тако прсти шака добијају вретенаси изглед. Захватање тетивних овојница и капсуле зглобова, са склоношћу ка развоју контрактура доприноси поремећају функције зглобова већ у раној фази. Хронични ток запаљења може бити континуиран и тада прогресивно доводи до деструкције зглобних структура, појаве нестабилности и деформација зглобова, што је праћено значајним оштећењем њихове фунције. Када ове промене обухвате крупне зглобове доњих екстремитета, колена и кукове, оболеле особе постају тешки инвалиди. Зглобови кичменог стуба нису захваћени овом болешћу осим атланто-аксијалног зглоба.

Системске појаве у реуматоидном артеритису се јављају у око 25-30% болесника. Претежно серопозитивни болесници имају ванзглобне, системске манифестације. Ове појаве се углавном налазе код тежих облика болести.

Основне системске појаве реуматоидне болести су: серозитис, васкулитис, глануломи (нодулуси).

Серозитис има много имунохистолошких сличности са реуматоидним синовитисом. Грануломске лезије тзв.реуматоидни нодуси (чворићи), најчешћа су ванзглобна манифестација. Могу се локализовати поткожно, на местима локалног притиска, изнад коштаних проминенција. Нодулуси се могу формирати и испод периоста или унутар тетивних овојница. Дубоки, унутрашњи нодуси могу бити и асимптоматски ако не ремете функцију а могу се локализовати и у разним унутрашњим органима, као на пример у плућима, срцу, оку.

Васкулитис се може испољити различито:

-На кожи се могу јавити ситне цртасте некрозе испод нокатне плоче али и може дати слику гангрене целог прста.

–На периферним живцима се васкулитис манифестује појавом мултиплог мононеуритиса или неуропатије дисталног типа са парестезијама.

–Артеритис висцералних органа са могућношћу развоја инфаркта.

За разлику од серозитиса и реуматоидних чворића, који се чешће јављају у изразито активној фази болести, васкулитис се чешће јавља после дугог трајања болести. Појаве везане за хроничну имунску стимулацију представља: анемија, лимфаденопатија, као и удружени синдроми се ређе јављају и могу се јавити као део друге системске болести.

Компликације реуматоидног артеритиса се могу јавити у облику амилоидозе, која се јавља у око 7-10% болесника са дуготрајним реуматоидним артритисом.

Присуство запаљенског процеса који је посредован имунским механизмом одражава се на две врсте лабараториских налаза. Неспецифични показатељи запаљења, тзв. реактанти акутне фазе, показују пораст вредности. Реуматоидни фактор представља карактеристичан серолошки налаз и отктива се у око 75% болесника. Радиолошки видљиве промене оболелих зголобова дају увид у степен прогресије реуматоидног артритиса. Према степену анатомског оштећења описана су четири стадијума где се промене описују од периартикуларних отока меких ткива и лака остеопороза зглобних окрајака у првом стадијуму до анкилозе у пределу ручја и доручја у четвртом стадијуму.

Лечење реуматоидног артеристиса је комплексно и обухвата примену општих мера, медикаментне терапије, физикалне терапије и хируршког лечења. Опште мере подразумевају одмор болесника и његову едукацију. Болеснику треба објаснити природу болести и потребу стрпљивог и дуготрајног лечења. Медикаментно лечење обухвата симптоматске лекове и лекове који модификују болест. Симптоматски лекови ублажавају симптоме болести неспецифичним сузбијањем запаљенског процеса. Овој групи лекова припадају нестероидни антиинфламаторни лекови и гликокортикоиди. Лекови који модификују болест или лекови друге линије дају се болесницима код којих нестероидни антиинфламаторни лекови не успевају да остваре задовољавајуће смањење симптома болести, јер запаљенски процес у синовији перзистира. За разлику од лекова прве линије повољан ефекат ових лекова испољава се споро. Повољан ефекат ових лекова уводи болест у ремисију. Ови лекови су способни да модификују ток болести пролонгирано, дејствујући на фундаменталне механизме болести. Физикална терапија је важна компонента у лечењу реуматоидног артеритиса и примењује се код сваког болесника, без изузетка. Основни циљеви физикалног лечења су: смањење бола и инфламације зглобова, релаксација мускулатуре, одржавање одговарајућег положаја зглобова, повећање опште кондиције и мишићне снаге, побољшање функције зглобова и спречавање деформитета. За сваког болесника прави се индивидуални план физикалног лечења. Хируршко лечење има своје место у оспособљавању болесника са тешко оштећеним зглобовима.

Текст уредила др Снежана Милосављевић

Литература:

Mc Carty, D.J.Koopman, W.J.: Arthritis and allied conditionis, Lea and Febiger, Philadelphia, London, 1993, 723-886

Harris, E.D. : Rheumatoid artheritis. In: Kelley, Harris, Ruddy, Sledge(ed.), Textbook of Reumatology, W. B. Saunders Co, Philadelphia, 1993, 833-923.

Kremer, J. M.: Rheumatoid arteristis, Rheum. Dis. Clin. North Am., 1995, 21, 589-851