1 2 3 4 5

Вести



Акутна ренална инсуфицијенција (АРИ)

Акутна ренална инсуфицијенција је нагло настало слабљење или престанак једне или више функција бубрега. Бубрези престају да излучују мокраћу, престају да уклањају штетне материје из крви и престају да регулишу количину киселина и електролита у крви. Последице су смањење или престанак мокрења, пораст креатинина, калијума и киселина у крви пацијента.

Етиологија:

Акутна бубрежна инсуфицијенција увек настаје као последица неке друге болести, повреде или штетне ноксе. На основу места где се дешавају поремећаји који доводе до развоја болести, она се може класификовати на пререналну (55%), реналну (40%) и постреналну (5%).

Преренални (функционални или физиолошки) облик болести настаје као последица реналне хипоперфузије (смањења количине крви која долази у бубрег), а најчешћи узроци су крварење, повраћање, дехидрација, опекотине, шок, инсуфицијенција срца или периферне циркулације, зачепљење бубрежних артерија и др.

Ренални (паренхимски) облик болести настаје као последица нефропатија (поремећаја у самом бубрегу), а најчешће услед акутне тубулске некрозе која је изазвана исхемијом током шока, сепсе, коришћења лекова са нефротоксичним својствима (имуносупресиви, нестероидни противупални аналгетици, аминогликозидни антибиотици, тетрациклини, контрастна средства и сл). Такође може да настане као последица болести паренхима бубрега.

Постренална (опструктивна) акутна бубрежна инсуфицијенција настаје због препреке у отицању урина до мокраћне цеви, а разлози су калкулуси (каменац), кристали сулфонамида, крвни угрушци, стенозе, компресије тумором, увећање простате.

Чак 10% свих АБИ је изазвано лековима. Од лекова најопаснији су ACEI (ангиотензин-конвертујућег-ензима-инхибитори) и ARB (ангиотензинских рецептора блокатори), јер они највише смањују протоке крви кроз бубрег.

Симптоми и знаци акутне реналне инсуфицијенције:

Неки пацијенти развију акутну бубрежну слабост, а немају никакве тегобе, симптоме нити знаке бубрежне болести, озледе или бубрежног поремећаја. Њима се обично у рутински лабораторијским анализама пронађу знаци бубрежне слабости: пораст креатинина, уреје и/или мокраћне киселине. Око 20% болесника са АБИ има очувано мокрење, барем преко пола литра на 24х, па се тада говори о неолигуријској АБИ и она има бољу прогнозу.

Они који имају симптоме и тегобе, најчешће имају следеће:

1.смањење мокрења или потпуни престанак мокрења током 24h,

2.појава крви у мокраћи, црвена, браон или мокраћа боје Кока-коле,

3.отоци, посебно око чланака, на ногама или на стопалима,

4.знаци исушености (дехидрације) организма: сува кожа и слузнице, меке очне јабучице, празне вратне вене, низак крвни притисак, низак венски притисак, сув и обложен језик, убрзан пулс,

5.поспаност, умор,

6.повраћање или губитак апетита,

7.хипертензија или хипотензија,

8.конфузно понашање, дезоријентисаност,

9.грчење мишића, епи-напади.

10.симптоми основне болести, повреде или компликација.

Дијагноза:

Дијагноза акутне бубрежне инсуфицијенције се поставља на основу анамнезе, клиничких и лабораторијских испитивања. Основно је пратити диурезу. Диуреза представља количину излучене мокраће у току 24ч. Да би се то објективно проценило, болесницима се одмах по пријему пласира уринарни катетер и постави кеса за сакупљање урина. Лабораторијска контрола азотних материја, албумина, ензима и крвне слике, се подразумева. Креатинин, калијум, пХ, сатурација кисеоником и електролити крви се одређују најмање 1x дневно, а централни венски притисак (ЦВП) се мери 2 пута дневно.Контрастна снимања (скенере, МСЦТ или интравенску урографију) треба максимално избегавати или претходно добро хидрирати пацијента. Ултразвук је користан углавном за утврђивање блокаде бубрега (хидронефрозе) или блокаде мокраћовода, уретера (уретерохидронефрозе), или блокаде у пределу бешике, односно простате. За разлику од бубрега у хроничној, при акутној бубрежној слабости бубрези нису смањени, напротив, често су и увећани, отечени, са мерљивим поремећајима циркулације у бубрезима. Биопсија бубрега је ретко потребна, ради утврђивања узрока болести бубрега која је изазвала бубрежну слабост (ако се сумња на акутни гломерулонефритис, васкулитис, ХУС-ТТП или ТИН).

Компликације:

-синдром системског инфламаторног одговора - опсежне ендотелијалне лезије узроковане сталним инфламаторним стимулусима;

-инфекције респираторног и уринарног тракта - у 30-70% случајева;

-кардиваскуларне болести - конгестивна срчана инсуфицијенција, плућни едем, волумна хипертензија (повишен крвни притисак), хипотензија (низак крвни притисак), аритмије, перикардитис;

-гастроинтестиналне компликације - анорексија, мучнина, повраћање, илеус, крварење;

-неуролошке компликације - конфузија, сомноленција, конвулзије,

-хематолошке компликације - анемија, коагулопатија;

-мултипла дисфункција органа (повезана са сепсом).

Лечење:

– надокнада течности (инфузијама и појењем, надокнадити течност све док крвни притисак, крвни волумен и венски притисак, не буду нормални).Такође, треба решавати узроке и/или лечити основну болест, повреду, и слично: нпр. зауставити крварење, лечити опекотине, лечити срчану или јетрену слабост, лечити нефритисе, лечити сепсу, укинути лекове који оштећују бубреге;

– диуретици, лекови за подстицање мокрења (нпр. Фуросемид или Ласих), дају се тек после надокнаде течности до нормалног или умерено повишеног нивоа. Диуретици се дају интравенски (Фуросемид, Ласиx). Диуретици, а посебно манитол, се не смеју давати ако пацијент слабо или нимало не мокри, а нема знакова вишка течности, јер је дехидриран, исушен! Манитол повлачи воду у крвне судове и то може оптеретити срце, зато се покушава само једном: 200 мл 20% раствора, па ако успе, успе.

– надокнада бикарбоната, минерала и електролита, врши се према потреби.Најопаснији су, као и обично: поремећаји калијума. Ако је повишен или снижен калијум, спроводе се исти поступци као и за нормализацију калијума у хроничној бубрежној инсуфицијенцији.

– Посебне (ненефролошке) мере се предузимају за подршку функције плућа (кисеоник, респиратори), за подршку функције срца (кардиотоници, кардиоциркулаторни лекови), за подршку функције јетре (албумини, измене плазме) и против едема мозга (манитол) или психомоторног немира (седативи, хипнотици).

Специфичних лекова који лече АБИ, нема.

Ако класична терапија акутне бубрежне слабости (инфузије, диуретици, корекција ацидозе и електролита) не помогне, онда је ту хемодијализа, односно апарат који функционише као вештачки бубрег (дијализатор).

Прогноза:

Једноставнији облици акутне бубрежне инсуфицијенције имају релативно добру прогнозу са стопом морталитета 5-10%. Уколико је болест искомпликована инсуфицијенцијом других органа, лечење се спроводи у јединицама интензивне неге, а морталитет износи 50-70%.Сепса је најчешћи узрок смрти хоспитализованих болесника у некоронарним јединицама интензивне неге.Морталитет олигуричне акутне бубрежне инсуфицијенције износи 30-60 %, или чак 50-70 % након трауме и оперативних захвата.

Превенција:

Треба избегавати или спречити недостатак течности у организму. Зато свако обилније знојење, повраћање или проливе, треба схватити озбиљно и на време надокнадити течност: пијењем или инфузијама. Течност се много губи при раду на повишеним температурама, при грозницама, при предозирању диуретика, при опекотинама, декубитусима, нагњечењима и другим већим спољним или унутрашњим повредама. Треба максимално избегавати нефротоксичне лекове, одржавати крвни притисак, масноће и шећер у крви у нормалним границама.

Текст на основу извора уредио Марко Бежановић, медицински техничар

Извори:

https://dijaliza.wordpress.com

http://www.stetoskop.info/Akutna-bubrezna-insuficijencija

https://sh.wikipedia.org/wiki/Akutna_bubrežna_insuficijencija