20. март – Национални дан борбе против рака дојки

Рак дојке потиче из ћелија у дојкама које су абнормално порасле и умножиле и тако су формирале квржицу или тумор. Најранији стадијум рака дојке јесте неинвазивна болест (стадијум 0), ограничена је на канале или режњеве дојке и није се проширила у здраво ткиво дојки (такође се назива и ин ситу карцином). Инвазивни рак дојке се проширио ван канала или режњева у здраво ткиво дојки, или ван дојки у лимфне чворове или удаљене органе Ћелије карцинома дојке преко крви и лимфе могу доспети у лимфне жлезде и друге органе (кости, плућа, јетра, мозак), где расту и стварају нови тумор. Тада говоримо о одмаклом стадијуму болести (метастазе).

Постоје три типа рака дојке, а то су:
Дуктални карцином дојке – најчешћи тип карцинома дојке који настаје из ћелија канала млечне жлезде.
Лобуларни карцином дојке – настаје из ћелија режњева млечне жлезде и он се, за разлику од осталих типова карцинома дојке, јавља у обе дојке.
Инфламаторни карцином дојке – најређи је тип карцинома дојке, а препознаје се по развоју отока, црвенила и повишене температуре дојке.
Стадијум карцинома дојке означава колико је тумор нарастао и где се болест проширила у организму. Одређивање стадијума рака дојке врши лекар и на основу стадијума и других критеријума одлучује о одговарајућем начину лечења.

Рак дојке је најчешћа малигна болест жена у развијеном свету. Сваке године у свету око милион жена оболи од ове болести..
Рак дојке је најчешћи узрок смрти повезаних са раком код жена и најчешће се јавља код жена које су у постменопаузи старијих од 50 година. Рак дојке се такође јавља код мушкараца, али је веома редак, и представља око 1% свих случајева рака дојке.
Ова болест се најчешће открива напипавањем појавом израслине (тумора) или задебљања у дојци. Болест се некад може испољити променом облика и величине дојке или појавом секрета из брадавице.
Рак дојке се данас може успешно лечити. Зато је веома важно да се жене саме прегледају, или да учествују у организованим лекарским прегледима за рано откривање и превенцију карцинома дојке (скрининг прегледима)..

СИМПТОМИ
Обично не даје симптоме
Асиметрија у изгледу дојки (дојке неједнаког изгледа или величине)
Изражен венски цртеж на кожи једне дојке
Увлачење брадавице и/или ареоле
Малинаст изглед, уз појачано перутање коже брадавице
Намрешканост, заравњеност, кожна јамица у нивоу коже изван ареоле и брадавице
Оток коже дојке са изгледом поморанџине коре
Црвенило ограничено на део дојки или црвена дојка у целини
Увећани лимфни чворови у пазуху, у јами изнад или испод кључне кости
Ране на кожи дојке (инфициране, крваве, са тешким задахом)

ДИЈАГНОСТИКА
Дијагноза карцинома дојке поставља се тако што се хируршки одстрани део тумора (биопсија) или цео тумор и, након одговарајуће обраде ткива, посматра под микроскопом (патохистолошки преглед). Пре него што се одлучи да ли је након операције потребна додатна терапија, потребно је одредити стадијум болести (да ли је и колико болест раширена у телу). То се постиже физикалним прегледом и дијагностичким процедурама које већином укључују мамографију, радиографију плућа, радиографију или сцинтиграфију костију, ултразвучни преглед абдомена, крвну слику и биохемијске анализе. Код нас се биопсија тумора дојке због патохистолошке дијагнозе углавном ради код жена у тзв. локално одмаклом стадијуму болести (стадијум 3), када се у првом акту не спроводи хируршко лечење и у метастатској фази болести (стадијум 4), када се тумор проширио у удаљене органе (најчешће у кости, јетру, плућа).
У случају да је болест дијагностикована у раном стадијуму (стадијум 1 и 2) уобичајено је да лечење започне хируршком интервенцијом. То подразумева да се тумор извади из дојке патолог тада утврђује да ли се ради о малигној или бенигној промени. Ако се утврди да је у питању рак дојке, онда се операција проширује и уради се одстрањење или целе дојке или дела дојке око тумора и вађење масног ткива заједно са лимфним чворовима из пазушне јаме са исте стране
. Када се одстране тумор из дојке и регионални лимфни чворови из пазушне јаме, патолог под микроскопом погледа препарат и одређује хистолошку врсту тумора (најчешћи су дуктални и лобуларни), основне карактеристике тумора и број лимфних чворова у којима су присутне туморске ћелије. На основу ових података доноси се одлука да ли треба после операције применити даље лечење (постоперативна зрачна терапија и тзв. ађувантна системска терапија). Потом се одређује да ли су у тумору присутни естрогенскии и прогестеронски рецептори и ХЕР-2 (рецептор за епидермални фактор раста), који нам говоре о томе да ли применити хормонску терапију, хемиотерапију, биолошку терапију или њихове комбинације. Више од 50% жена са карциномом дојке има тзв. позитивне естрогенске и/или прогестеронске рецепторе, што говори о томе да је у ових жена индикована хормонска терапија, јер се код њих може очекивати повољан ефекат ове терапије. Присуство великог броја ХЕР-2 рецептора на површини туморских ћелија (среће се у око 20% свих тумора дојке) такође означава склоност тумора ка бржем расту и ширењу у удаљене органе, али и могућност примене тзв. биолошке терапије код неких болесница.
Око 40% жена дијагностикованих у стадијуму 1 и 2 током периода од 10 година после примарног лечења могу да доживе поновну појаву болести (релапс). Поновна појава болести подразумева појаву тумора (рецидив) у истој дојци (ако је урађена поштедна операција са одстрањењем само дела дојке) или на месту где је била дојка (грудни кош, ако је одстрањена цела дојка), затим појава метастаза у лимфним чворовима пазушне или наткључне јаме са исте стране као и појава метастаза у удаљеним органима. У највећем броју жена релапс болести дешава се у првих 5 година од операције. Међутим, релапс рака дојке може да се деси и после 5 година од операције и тај ризик, који се назива резидуалним ризиком од релапса болести, износи око 10% за жене дијагностиковане у стадијуму 1-3, а које нису имале релапс болести 5 година након операције.

Операција подразумева отклањање целе дојке или само дела дојке са тумором и његовом околином и одстрањивање лимфних чворова из истостране пазушне јаме. Постоји могућност да се, после одстрањења целе дојке, учини реконструкција дојке пластичном операцијом било уграђом силиконске протезе или кожно-мишићним трансплантатима узетим са другог дела тела (леђни, трбушни мишић итд).

Хемиотерапија и радиотерапија
Код неких жена након операције спроводи зрачна терапија предела оперисане дојке и регионалних лимфних чворова да би се смањио ризик за појаву локалног рецидива. Такође, већина оперисаних жена после операције прима хормонску терапију, хемиотерапију, биолошку терапију или њихове комбинације са циљем да се смањи ризик поновне појаве болести у удаљеним органима. Ако се тумор открије у одмаклој фази болести, али још увек ограничен на подручје дојке и истостране пазушне јаме, онда се прво примењује неоађувантна, преоперативнатерапија лековима (хемио-, хормонска или биолошка терапија) или, у одабраним случајевима, зрачна терапија или њихова комбинација. Операција се спроводи након завршетка неоађувантног лечења. Ако се болест дијагностикује када се тумор проширио у подручја ван предела дојке и регионалних лимфних чворова (удаљени органи), онда се операција најчешће не ради, а основу лечења чине хемиотерапија, хормонска терапија или њихова комбинација, зрачна терапија, а у неким случајевима (ХЕР2 позитивни рак дојке) и биолошка терапија.

Хемиотерапија је начин лечења карцинома дојке у којем се примењују лекови који уништавају ћелије тумора. Ови лекови делују и на друге ћелије у организму које се убрзано деле зато се ови лекови називају цитостатици. Цитостатици се примењују у одређеним временским размацима (циклусима) како би се омогућио опоравак здравих ћелија. Дужина лечења зависи од врсте хемиотерапије и стадијума болести, и најчешће траје три до шест месеци. Хемиотерапија се прима путем инфузије или у облику таблета. У периоду примања могу се јавити нежељени ефекти (губитак косе, пролив, мучнина и повраћање, осип, поремећаји крви, замор и малаксалост).

Хормонска терапија
Лекови који смањују количину хормона естрогена или спречавају ефекте естрогена (естроген убрзава раст тумора) у карциному дојке се називају хормонска терапија.

Циљано лечење и биолошки лекови
Применом биолошке терапије могуће је утицати на нормализацију или модификацију молекуларних процеса у туморском ткиву. Биолошка терапија је релативно нови приступ лечењу малигних болести и подразумева примену моноклонских антитела или тзв. малих молекула. Моноклонска антитела су велики молекули који своје дејство испољавају на површини малигне ћелије, док тзв. мали молекули улазе у њу. Биолошка терапија назива се још и циљаном терапијом јер циљано уништава малигне ћелије, без негативног утицаја на друге целије.
Лечење ХЕР2+ болести - У 15%-25% случајева ћелије карцинома дојке на својој површини имају прекомерно изражен ХЕР2 протеин и /или прекомерно умножавање ХЕР2 гена у ћелијама. ХЕР2 позитиван карцином дојке је болест са лошијом прогнозом, има агресиван ток, чешће и раније се појављују метастазе. Преживљавање болесница с ХЕР2 позитивним карциномом дојке је краће.. Циљана терапија ХЕР2 позитивног карцинома дојке променила је ток болести, смањујући ризик од поновне појаве болести и ризик од смртног исхода. Такво лечење онемогућава раст туморских ћелија и активира имунски систем организма у борби против карцинома. Од анти-ХЕР2 терапије у Србији су регистрована моноклонска антитела, коњугат антитело-лек, ЦДК инхибитор и инхибитори тирозин киназе.

Нежељена дејства онколошке терапије
Све онколошке терапијске процедуре поред несумњиве користи испољавају и нека нежељена дејства. Непосредно после операције дојке и истостране пазушне јаме може се јавити накупљање течности на месту операције, што најчешће престаје после неколико пункција, затим губитак осећаја у пределу операције, некад се јављају болови, нарочито после одстрањења целе дојке, укоченост или слаба покретљивост у раменом зглобу. Због успореног отицања лимфе из руке може доћи до отицања надлактице, подлактице и шаке. Ово се чешће догађа после ове операције, а може бити провоцирано неким физичким радом. Исто тако, кожа и мека ткива оне руке са чије стране је урађена операција подложнији су инфекцији, која се релативно брзо и успешно лечи применом антимикробне терапије, али после оваквих инфекција одржава се оток који се успорено повлачи.

Хемиотерапија доводи до нежељених дејстава, најчешће реверзибилни делимични или потпуни губитак косе, пад броја белих крвних зрнаца, у ком периоду је особа осетљивија на инфекцију, мучнина и повраћање (данас постоје ефикасни лекови који су намењени спречавању појаве ових тегоба), затвор или пролив, бол у устима са или без појаве афти, кожни осип и друго. Зрачна терапија дојке и регионалних лимфних чворова се генерално добро подноси. Најчешће нежељено дејство током зрачења је мање или веће црвенило коже, понекад се развију оштећења површног слоја коже са влажењем, а ткиво дојке бубри. Међутим, након 6-8 недеља од завршетка зрачне терапије дојке, овакве промене се углавном повлаче, а најчешће заостане хиперпигментација коже.