1 2 3 4 5

Вести



Лабораторијске анализе: протеини плазме и осталих телесних течности

Протеини (беланчевине) су разнолика група молекула од великог значаја за живот организама. Имају улогу ензима (катализатора хемијских реакција), хормона, носиоца молекула, али и градивну улогу (разни типови протеинских влакана), улогу у имунским реакцијама, итд.

Сваки протеин сачињен је из мноштва поједниних, градивних јединица које називамо аминокиселинама. Ако замислимо више таквих јединица поређаних у низ, добијамо ланац полипептида. Један такав полипептид је нпр. инсулин. Дугачак полипептид може се увијати у тзв. „завојнице“, „равни“ и „плоче“. Образујући комплексније структуре сами или уз помоћ других полипептида на тродимензионалном нивоу добијају се протеини у ужем смислу – нпр. хемоглобин, антитела, разни протеински рецептори...Врсте протеина и њихове концентрације се у хуманој медицини испитују у крви, мокраћи и ликвору (можданој течности).

Рутинским испитивањем крви може се утврдити укупна концентрација протеина плазме као и концентрација њеног појединачно најраспрострањенијег протеина – албумина. Те концентрације су 60 – 80 г/л и 35-50 г/л, респективно. Разлика у маси претежно отпада на друге најраспротрањеније протеине - глобулине. Поремећене вредности могу указати како на болести јетре и бубрега, тако и друга обољења где постоји поремећај у метаболизму протеина. Како ова метода не може показати удео других врста протеина у крви, у те сврхе користи се метода под називом протеинска електрофореза. Протеинска електрофореза користи разлике у величини и електричног набоја протеина, како би их раздвојила у групе. Тиме се концентрација ових протеина лакше утврђује.Када се протеини телесних течности раздвоје екелтрофорезом, формирају каракретистичну шару сачињену од пруга различитих ширина и густине, тиме осликавајући мешавину постојећих протеина. Ова шара је подељена на 5 „фракција“: албуминска, алфа-1, алфа-2, бета и гама.

Електрофорезом протеина нормалне плазме добија се следећа слика:

Албумини. Производи их јетра. С обзиром на своју малу масу а велику бројност имају улогу у одржавању онкотског притиска, али и транспортну улогу: преносе билирубин, слободне масне киселине, калцијум и разлитите лекове. Низак албумин као последицу има отоке (едеме), а узроци могу бити:

1.Смањена производња: болести јетре, „акутни фазни одговор“ (због повећане пропустљивости крвних судова, нпр. сепса, траума, операције), поремећаји варења или исхране, малигнитет.

2.Повећан губитак: нефротски синдром, ентеропатије губитка протеина, опекотине.

3.Разређивање крви: позна трудноћа.

Повишен албумин је обично резултат дехидрације.

Алфа-1 зона: Налазимо алфа-1-антитрипсин, тироксин-везујући глобулин и HDL. Недостатак алфа-1-антитрипсина води ка цирози јетре и емфизему плућа.

Алфа-2-зона: Налазимо алфа-2-макроглобулин, церулоплазмин (траснспортује бакар), VLDL и хаптоглобин (снижен код интраваскуларне хемолитичке анемије).

Бета-зона: трансферин (транспорт гвожђа), LDL, фибриноген, C3 i C4 комплементи. Ова зона је снижена у активном нефритису, гломерулонефритису, и системском лупусу.

Гама-зона: имуноглобулини, фактор VIII, це-реактивни протеин (CRP) и алфа-фетопротеин. Специфична моноклонска зона наћи ће се у парапротеинемијама попут мултиплог мијелома, Валденштремове макроглобулинемије, примарне амилоидозе, тзв. моноклоналне гамапатије несигурног значаја, парапротеинских лимфома и леукемија, болести тешких ланаца.

Даље је могуће, ради детаљнијег испитивања појединачних протеина од интереса, употребити методе из домена имунохемије.

Акутни фазни одговор. Као одговор на различите видове стресова на организам, јетра синтетише протеине који су иначе у серуму присутни у малим количинама – нпр. алфа-1-антитрписин, фибриноген, протеини комплемента, хаптоглобин и CRP. Ова повећана густина алфа-1 и алфа-2 фракција, често праћена сниженим албумином, јесте карактеристика стања попут инфекције, малигнитета (овде је акценат на алфа-2 фракцији), трауме, операција и запаљенских болести.

CRP. Име је добио јер везује полисахарид („Це“-фракцију) ћелијског зида бактерије из врсте пнеумокока. Вредности ове беланчевине помажу клиничарима у праћењу запаљењског одговора/инфекције. Нормалан ниво је испод 8 милиграма у литри серума. Попут седиментацијског теста, повишен је у многим запаљенским стањима али се мења знатно брже, што га чини „згодним“ како за праћење тока болести (нпр. Кронова болест) тако и одговора на терапију (нпр. антибиотицима).

Клиничари обично разликују две врсте повишене концентрације овог протеина:

Умерено увећање (до око 50 mg/L): вирусна инфекција, стероиди/естрогени, улцеративни колитис, системски лупус, атеросклероза, морбидна гојазност.

Упадљиво увећање (изнад 50 mg/L): бактеријска инфекција, апсцес, Кронова болест, болести везивних ткива (изузев лупуса), неоплазија, траума, некроза.

Вредности преко 200 mg/L указују на тешку инфекцију или трауму.

ПРОТЕИНИ У УРИНУ

Ниво протеина у 24-часовној мокраћи преко 150 mg/дан се сматра неуредним налазом, а стање се назива протеинуријом. На електрофорези протеина мокраће можемо уочити:

Албуминурију. То је појачано присуство албумина у урину, обично узроковано различитим болестима бубрега. Микроалбуминурија (30-300mg/дан) може бити у дијебету, повишеном крвном притиску, лупусу и гломерулонефритису.

Бенс-Џонсове протеине, у мултиплом мијелому.

Хемоглобинурију – услед интраваскуларне хемолизе.

Миоглобинурију – узрокована рабдомиолизом.

Протеинурија може бити и физиолошка: услед појачаних физичких напора, исхрани богатој протеинима, изложености ниским температурама, продуженом стајању (ортостатска протеинурија).

ПРОТЕИНИ У ЛИКВОРУ

Мождана течност (ликвор) нормално садржи мале протеине попут албумина, трансферина и транстиретина. Значај електрофорезе ликвора лежи у томе што она осликава функцију крвно-мождане баријере. Њена појачана пропустљивост доводи до до налаза повишења протеина у ликвору – код менингитиса, енцефалитиса, полиомијелитиса, тумора мозга. Такође, увећање концентрације протеина може бити и услед њиховог патолошког стварања унутар самог текалног система – у мултиплој склерози.

Текст уредио др Стефан Живановић

Извори:

„Oxford Handbook of Clinical Medicine“; 8 изд. 2012.

„Приручник за практичне вежбе из биохемије“, (Александра Исаковић et al.); 7. изд. Универзитет у Београду, 2015.

https://labtestsonline.org