1 2 3 4 5

Вести



ПРЕЛОМИ РУЧНОГ ЗГЛОБА

Под термином прелом ручног зглоба се мисли пре свега на прелом доњег окрајка жбице и лактице и управо о томе ће бити речи у овом тексту.

Ови преломи су један од најчешћих прелома и представљају око једну шестину свих прелома костију. У Сједињеним америчким државама је 1998. године збринуто 645 000 ових прелома. Популација код којих највише долази до ових повреда су жене преко 40 година старости. На ову статистику директно утиче развој остеопорозе код жена после менопаузе. Постоје још две групације код којих се исто често дешавају ови преломи , а то су деца старости између 5 и 14 година, због специфичности раста костију и мушкарци млађи од 50 година због начина живота и професија.

У већини случајева до прелома долази после пада,услед саплитања из стојећег става, на отворену шаку. Клиничку слику прати бол, оток и хематом у пределу ручног зглоба, а понекад код мршавијих особа и деформитет у облику виљушке. Пацијенти се жале и на немогућност померања шаке и често држе руку уз тело како би смањили покрете а тиме и бол. Код старих особа, жена старијих од 70 година, клиничка слика је неубедљива, са минималним отоком, без хематома, док је покретљивост смањена али очувана уз умерену болност. Због тога је изузетно важно да се, пре свега старије особе, јаве лекару после падова или удараца и на тај начин се избегле компликације нелеченог прелома.

Дијагноза се поставља рентгенским снимањем. На основу броја, углова и позиције које заузимају преломни фрагменти постоје неколико класификација ових прелома на основу којих ортопеди планирају даље лечење.

Лечење може да буде оперативно и неоперативно – имобилизацијом. Током протеклих 20 година став светских ортопеда и трауматолога се јако мењао, тако да некада искључиво третиран неоперативно, данас постоје бројне индикације за хируршко лечење као и бројне оперативне технике. Управо због тога је и повећан број пацијената који се брже и боље опорављају.

На избор лечења не утиче само тип прелома него и опште стање пацијента и његове пропратне болести као и године. Неоперативно лечимо пацијенте код којих је прелом „стабилан“ односно код којих преломни фрагменти нису померени више од одређених вредности. Пацијенте са бројним пратећим болестима који имају висок оперативни ризик такође ћемо лечити имобилизацијом. По пријему у ортопедску амбуланту ургентне службе и дијагностиковању, пацијента је потребно обезболити. Затим се приступа мануелној репозицији, и постављањем гипсане лонгете. Врло често се шака и ручни зглоб фиксирају у специфичном положају који омогућава да се преломни фрагменти задрже у одговарајућој позицији.

Оперативно лечење је индиковано за све оне пацијенте код којих карактеристике прелома онемогућују правилну затворену репозицију односно немогућност одржавања репонираног прелома. Хируршке технике су бројне, перкутана фиксација К-иглама, спољашњи фиксатори, плочице... Свака хируршка техника има своје индикације, али зависи и од умешности оператора, опремљености болнице итд.

На зарастање утичу бројни фактори. Негативно утичу све пратеће метаболичке, хормонске и друге болести, старији животни век, као и непридржавање савета ортопеда и физијатра. Управо због те последење поменуте ставке је необично важно да пацијенти буду мотивисани и да тачно следе режим физикалних вежби што постоперативно што по скидању имобилизације.

Tекст уредио др Властислав Бобош, Општа болница Панчево

Литература:

Rockwood and Green's Fractures in Adults