ИНФЕКЦИЈЕ ДОЊИХ ГЕНИТАЛНИХ ОРГАНА И ПОЛНО ПРЕНОСИВЕ БОЛЕСТИ

Под доњим гениталним органима се подразумевају вулва, вагина и вагинални део грлића материце. Ови органи су доступни прегледу голим оком, покривени су истим епителом и могу бити инфицирани истим микроорганизмима.

То су најчешће полно преносиве болести, мада има и оних за које није неизоставно потребан полни контакт као што су фурункулоза вулве, кандидијаза или бактеријска вагиноза. Израз сексуално преносиве болести се данас користи за поремећаје који се преносе интимним контактима.

Гонореја - најчешћа инфекција гениталног тракта. Узрочник је Neisseria gonorrhoeae, грам- диплокока. Најчешће место инфекције је грлић. Поред грлића могу бити колонизовани и уретра (75%) и ректум (50% особа). Половина пацијенткиња нема тегобе, а остале имају симптоме доње гениталне инфекције, углавном бол при мокрењу, иритацију вулве, нелагодност и појачан вагинални секрет који је мукопурулентан а може бити и пурулентан. Инфекција парауретралних жлезда може довести до настанка едема спољњег отвора уретре. Може доћи до настанка периуретралног апсцеса. У око трећине жена са гонорејом узрочник је изолован из изводног канала Бартолинове жлезде. Уколико се не лечи претвара се у апсцес Бартолинове жлезде. Може се развити системска инфекција. У тим случајевима се наилази на тријас: полиартралгија, тендосиновитис и дерматитис. Јављају се још и ендокардитис, менингитис, салпингитис, коњуктивитис, офталмија неонаторум (услед проласка кроз порођајни канал). Терапија: антибиотици.

Сифилис - узрочник је Treponema pallidum. Преноси се директним контактом са зараженом особом и полним односима. Период инкубације је 9-90 дана (око 2 недеље). Примарни сифилис - прва лезија је макула, она се претвара у папулу. Када на њој настане улцерација настаје примарни шанкр. Улцерација је овална, са тамно црвеном основом. Локализација је обично на великим уснама. У року од недељу дана увећавају се регионалне лимфне жлезде са једне стране или обострано. Уколико се не лечи овај стадијум траје 3-8 недеља и прелази у секундарни стадијум. Секундарни сифилис - јавља се 4-6 недеља после појаве примарног шанкра у виду општих симптома (слабост и повишена температура а потом генерализовани лимфаденитис). На вулви се јављају брадавичасте промене (condylomata latta), а на мукозама наслаге. Са егзацербацијама и ремисијама секундарни сифилис траје 9-12 месеци. Током целог стадијума серолошки тестови су позитивни. Терцијарни сифилис - јавља се годинама после примарне инфекције. Карактерише се појавом гума, КВС поремећаја и неуросифилиса. Дијагноза - микроскопски преглед узорака узетих са кожних лезија на тамном пољу, као и серолошки тестови (ВДРЛ, ФТА-абс тест). Лечење: антибиотици.

Шанкроид (ulcus mole) - изазивач је грам- бацил Haemophilus ducreyi. Период инкубације траје 3-10 дана. Манифестује се у виду појединачних, малих и осетљивих папула које се брзо прокидају и формирају болне улцерације које су окружене инфламаторним прстеном. Већина промена се налази на полним уснама, задњој комисури, перинеуму и перианално. Лабораторијска дијагноза се заснива на изолацији хемофилуса из улцерација или гноја. Лечи се антибиотицима.

Гранулома ингвинале - код жена које живе у тропским и суптропским пределима. Карактерише се појавом папуларних или нодуларних лезија на кожи Венериног брежуљка, малих усана, и задње комисуре. Кожа изнад промене пуца, настају улцерације које су безболне и релативно чисте. Дијагноза се поставља узимањем брисева са ткива, биопсијом или киретманом. Хистолошки преглед је неопходан како би се искључио малигнитет. Лечи се антибиотицима.

Лимфогранулома венерум - друга по учесталости СТД. Узрочник је Chamidia trrachomatis. Инкубација се креће од неколико дана до 3 недеље. Примарне лезије су у виду малих безболних папула или везикула, са улцерацијом која брзо зараста. Најчешћа локализација је на задњој комисури, на лабијама, у вагини и на грлићу. Неколико недеља касније увећане су ингвиналне жлезде које праве болне туморе испуњене гнојем. Због настанка фистула зарастање је успорено. Као компликације се могу јавити хронична лимфаденопатија, аноректални синдром и генитална елефантијаза. Лечење: антибиотици.

Вирусне инфекције које се преносе полним путем:

Молускум контагиозум - узрочник је Molluscum contagiosum virus који напада само плочасто-слојевити епител. MCV I у 70% случајева, а MCV II код млађих од 15 година. Учесталост ове инфекције је у значајном порасту код сексуално активних одраслих особа, нарочито код имунодефицијентних. Инкубација траје 2-6 недеља. Манифестује се у виду глатких, полулоптастих папула, беличасте боје које у центру имају удубљење из кога може да се истисне сираст садржај. Број промена углавном није већи од 20. Лечење: најједноставнији третман је увођење течног фенола у центар лезије, затим киретажа и криотерапија.

Инфекција херпес симплекс вирусом - једна од чешћих СТД. Око 85% промена је узроковано Herpes simplex virusom типа 2. Промене се уочавају на великим и малим полним уснама, задњој комисури, перинеуму и анусу. Први симптоми су обично пецкање и свраб и јављају се 2-3 дана пре кожних промена. Присутни су и малаксалост, повишена температура, грозница, натеченост ингвиналних лимфних чворова. Карактерише се појавом малих везикула које су окружене еритематозном реакцијом. Везикуле прскају при чему настају плитке улцерације, које су мултипле и болне. Може се јавити дизурија. На улцерацијама се стварају крусте, а потпуно зарастање се догађа након 2-3 недеље. Дијагноза се поставља узимањем бриса из улцерације и серолошким тестовима. Терапија: орални ацикловир.

Инфекције хуманим папилома вирусима - ХПВ изазивају бенигне епителијалне пролиферације или папиломе које под одређеним условима могу малигно да алтеришу. Инкубациони период траје од једног месеца до 3 године. Локализација је најчешћа на трауматизованим површинама (у току односа), најчешће на задњој комисури, малим уснама, а ређе на великим уснама, вагини, цервиксу и уретри. Око 15% жена са променама на вулви има и шиљате кондиломе (цондyиломата ацумината). Ове пацијенткиње су у посебном ризику за настанак цервикалне интраепителне неоплазије (ЦИН). Компликације су гигантски кондиломи, пемалигне и малигне промене. Терапија: апликација подофилина, подофилотоксина, ЦО2 ласер, течни азот или криотерапија и електрокоагулација.

Инфекције паразитима и протозоама које се преносе полним путем:

Педикулоза - изазивач је Phtirus pubis. Инкубација траје 30ак дана. Манифестује се у виду пецкања и свраба. Поред пубичне, захваћене су и перинеална и перианална регија. На кожи су промене у виду плаво сивих макула које брзо бледе. Космати део се прво обрије а затим се на њега наноси 0,5 % малатион.

Трихомонијаза - изазивач је Trichomonas vaginalis. Инкубација износи 4-20 дана. У 50% случајева се не јављају симптоми. Када се јаве у виду су болних мокрења и нелагодности при полном односу. Могућа је појава свраба. При прегледу под екартерима наилази се на обилан жуто-зелени, пенушави секрет, непијатног мириса. Дијагноза се поставља прегледом вагиналног секрета на нативном микроскопском препарату. Лечење: метронидазол, орално, током 7-10 дана.

Друге инфекције:

Кандида - узрочник је Candida albicans, обично је захваћена и вагина (вулвовагинитис). Најважнији симптом је пруритус (свраб), затим појачана вагинална секреција, диспареунија и дизурија. Половина пацијенткиња показује склоност ка реинфекцији. Клинички се инфекција вулве манифестује еритемом, едемом и појавом пустуле. Нема непријатног мириса и pH је мањи од 4. Дијагноза се поставља лабораторијским испитивањем. Терапија: антимикотици.

Бактеријска вагиноза - представља полимикробну, претежно анаеробну инфекцију. Присуство интраутерусног улошка може повећати ризик за развој бактеријске вагинозе. Јавља се појачана вагинална секреција са непријатним мирисом (мирис покварене рибе), нарочито после односа. Дијагноза се поставља микроскопским прегледом на ком се уочава присуство бројних клу ћелија које представљају ћелије вагиналног епитела покривене микроорганизмима. Лечење: антибиотици.

Бактеријски вагинитис - представља инфекцију изазавану предоминантним растом неког од условно патогених или патогених микроорганизама. Клинички се манифестује обилном секрецијом, пруритусом и болним сексуалним односом. Микроскопски преглед - мноштво бактерија, десквамираних ћелија и леукоцита. Киселост вагине је смањена pH изнад 4,2. Могу се уочити црвене хеморагичне папуле. Терапија: антибиотици.

Неспецифичне бактеријске инфекције вулве - најчешћа је инфекција грам+ кокама (Staphylococcus стварају лезије у виду браон-црвених папула. Зарастају после неколико месеци а увећане лимфне жлезде остају. У осталим формама туберкулоза вулве се манифестује у виду чворића који се проваљују и прелазе у aureus). Као што је познато, ова бактерија је присутна на кожи, где у извесним ситуацијама може проузроковати настанак фоликулитиса и фурункула, најчешће на местима са смањеним локалним отпором. Стафилокок је најчешће узрок акутне инфламације Бартолинове жлезде.

Туберкулоза вулве - примарна инфекција може настати услед контакта са спутумом партнера који има туберкулозу плућа или после сексуланог контакта са мушкарцем који има туберкулозни епидидимитис. Чешћи је секундарни вид болести где бацил хемтогено из плућа и бубрега. У примарној туберкулози вулве се улцерације које имају сиву базу и меке и неравне ивице. У хроничним стадијумима фиброза доводи до ожиљавања и формирања фистула. У захваћеним лимфним жлездама се стварају казеозне промене. Лечење: комбинација 2-3 туберкулостатика.

Текст на основу извора уредио др Бојан Кукић, Одељење гинекологије и акушерства ОБ Панчево

Извори: Гинекологија и акушерство, Уџбеник за студенте медицине, Медицински факултет Универзитета Београду, 2011.