1 2 3 4 5

Вести



Плућни едем


Плућни едем се дефинише као накупљање течности у плућним алвеолама. То је ургентно и по живот опасно стање, које захтева неодложну и адекватну медицинску помоћ.

Постоји већи број узрока настанка плућног едема, али због лакшег разумевања, набројаћу их на следећи начин:
• хипоалбуминемија- смањена концентрација албумина у крви
• астматични статус- напад бронхијалне астме који траје дуже од 45 минута
• инфективне пнеумоније
• инхалирајући токсини
• аспирација желудачног садржаја
• акутни панкреатитис
• дисеминована интраваскуларна коагулација
• након трансплантације плућа
• плућни едем на великој надморској висини
• предозиранје наркотицима
• плућна тромбоемболија
• еклампсија
• након анестезије
• након кардиопулмоналног бaјпаса
Клинички говорећи, плућни едем можемо да поделимо на онај који је кардиолошког порекла и онај који није.

Кардиолошки плућни едем, настаје наглим накупљањем течности у алвеоларном простори, или плућном интерстицијуму. Предаставља једну манифестацију срчаног попуштања. Уколико је пацијент већ срчани болесник, нека стања као што се инфекције, анемија, физички напор, трудноћа, могу да буду окидајући фактор у настанку плућног едема. У следећој табели су стања која доводе до наглог и брозог погоршања, као и она која доводе до споријег попуштања:

Узроци брзог попуштања
-Брза аритмија или тешка брадикардија
-Акутни коронарни синдорм
-Плућна тромбоемболија
-Хипертензивна криза
-Тампонада срца
-Дисекција аорте
-Перипартална кардиомиопатија
-Операције и периоперативни проблеми

Узроци споријег попуштања
-Инфекција
-Погоршање ХОБП/астме
-Анемија
-Погоршање бубрежне функције
-Непридржавање терапије
-Неконтролисана хипертензија
-Хипо/хипертиреоза
-Наркотици, алкохол

Плућни едем некардиогеног порекла може бити узрокован акутним респираторним дистрес синдромом ( након тешких инфекција, повреде плућа, инхалације токсина), болести бубрега, након пнеумоторакса, предозирања хероином, велике дозе ааспирина.

Симптоми, како кардиолошког, тако и некардиолошког плућног едема су исти:
• изненадна појава недостатка ваздуха и отежано дисање
• кашаљ и искашљабање пенушавог садржаја
• болови у грудима
Пацијент је узнемирен, не може да лежи, убрзано и гласно дише, користи помоћну респираторну мускулатуру. Презнојен је, кожа је обично хладна, понекад плавичасто пребојена-цијанотична.

Дијагноза се поставља на основу симптома које пацијент има и описује, изгледа и пацијента, рендгенског снимка срца и плућа, ЕКГа, ултразвучног прегледа срца. У откривању окидајућег фактора, важну улогу има лабораторијска дијагностика.

Лечење започиње одмах по постављању дијагнозе плућног едема. Циљ је да се елиминише вишак течности, који ће да растерети срце и ублажи симтоме болесника. Прва ствар је постављање болесника у седећи положај, потом укључивање кисеоника и давање лекова. Лекови првог избора су диуретици Хенлеове петље ( фуросемид). Уколико нема одговора на дозу од 500мг фуросемида, неопходно је започети терапију допамином. Такође, могу да се комбинују диуретици различитих фармаколошких група. Код пацијената који су јако узнемирени, оправдано је дати малу дозу опиоида/ морфин/, који такође у овом случају има позитиван ефекат на растерећене срчаног мишића. Благотворно дејство има и нитроглицерин, али морају да се задовоље основни критеријуми за његову примену, а то су: крвни притисак већи од 110 ммХг, да пацијент нема тешку митралну или аортну стенозу. Код пацијената код којих постоји пад крвног притиска испод 80 ммХг, неопходно је применити тзб. инотропне лекове,тј. лекове који појачавају снагу срчане контракције, и вазопресорне лекове (н повећавају тонус крвних судова) и редистрибуирају крв у виталне органе.

Текст припремио др Петар Комленић