УПАЛА ПЛУЋА

Упала плућа (лат. Pneumonia) јесте акутна упала плућног ткива узрокована различитим бактеријама, вирусима, гљивицама или паразитима.

Први писани документ о пнеумонији оставио је Хипократ (IV век п.н.е.). Едвин Клебс, немачко-швајцарски патолог, први је приметио бактерије у дисајним органима људи умрлих због пнеумоније. По њему је названа врста бактерије (Klebsiella), један је од најчешћих узрочника запаљења плућа. Први антибиотик који се користио за лечење упале плућа је био пеницилин, који је открио сер Александар Флеминг 1929.г.

Пнеумоније су честа болест, око 1%. Инциденца расте са животном доби па је у старијих од 65 година око 2-2,5%. Осим животног доба различити узрочници доводе до пораста инциденце пнеумоније а међу најзначајнијима су ХОБП, инсуфицијенција срца, алкохолизам, пушење, потхрањеност, придружене болести јетре и бубрега. Најчешћи узрочник је Streptococcus pneumoniae, Straphylococcus aureus, Hemophylus influenzae, Klebsiella pneumoniae, Legionella pneumophila. Најчешће инфекција настаје аспирацијом ендогених микроорганизама који се налазе у назофарингсу, капљичним путем од других болесника, инхалацијом инфицираних честица животињског порекла или контаминираих капљица из спољашње средине. Хематогеним путем ( путем крви) преносе се инфекције из ванплућних делова органзма, обично код интравенских наркомана.

Општи симптоми код упале плућа слични су као и код инфекција уопште, а то су грозница, губитак апетита, знојење, језа, болови у мишићима, зглобовима и главобоља. Код инфекција изазваних пнеумококом или стафилококом тешка клиничка слика болести може се развити у току неколико сати док је код пнеумоније проузроковане микоплазмом развој продужен на две до три недеље. Поред општих симптома могу се јавити и помућена свест и конфузност. Респираторни симтоми варирају по учесталости и интензитету. Кашаљ се јавља код скоро свих оболелих а недостатак ваздуха, плеурални бол, хемоптизије и искашљавање код већине. У почетку болести спутум је оскудан или га нема а у даљем току болести постаје гнојав. Висока температура и језа као и херпес на уснама су чести симптоми.

Откривање узрочника пнеумоније врши се различитим микробиолошким испитивањима, као што су: бојење спутума по Граму, бактерилошки преглед спутума, хемокултура, брис грла и носа и серолошки тестови. Постоје и инвазивне методе прикупљања материјала за микробилошко испитивање, као што су: транстрахеална аспирација, бронхоалвеоларно испирање током бронхоскопије, перкутана аспирација иглом и биопсија плућа користе се код тешких имунодефицијентних болесника. Начин откривања узрочника зависи првенствено од стања болесника, тежине болести, тока болести и доступности лабараторијске опреме. Код сумње на пнеумонију за потврду дијагнозе и откривање евентуалних компликација потребно је урадити стандардни постероантериорни и леви бочни радиографски снимак грудног коша.

Око 20% болесника са пнеумонијом лечи се хоспитално а остали се могу једнако добро лечити амбулантно. Терапијски приступ се заснива на анализи следећих фактора:

-тежине пнеумоније,

-карактеристика оболелог (нпр. животно доба, тежина клиничке слике, медикаментна алергија, трудноћа....)

-особина антибиотика ( спектар деловања, подаци о ефикасности у ванболничким условима лечења, нежељени ефекти, фармакокинетички профил, интеракције са другим лековима, могућа токсичност)

-микробиолошких података и епидемиолошких услова средине ( нпр. висока резистенција пнеумокока на пеницилинске антибиотике).

Болеснике са ванболничком пнеумонијом треба лечити амбулантно и то хигијенско-дијететским режимом, симптоматском и антимикробном терапијом. Овим болесницима се саветује престанак пушења, одмор, унос веће количине течности, воћа и поврћа богатих витамина, симптоматско лечење ( аналгетик, антипиретик, антитусик). Код болесника код којих није наступио повољан ефекат амбулантног лечења треба размотрити потребу за хоспитализацијом. Лекови избора за лаке ванбоничке пнеумоније су амоксицилин и доксицилин. Препоручене су високе дозе. Алтернативни лекови се прописују у случевима алергије на пеницилин, када се очекује да је изазивач резистентан на лекове првог избора као и када је пнеумонија узрокована атипичним микроорганизмима. Алтернатива су комбинације амоксицилина и клавулинске киселине, новији макролиди, респираторни флуорохинолони. За лечење болесника са средње тешком и тешком ванболничком пнеумонијом нејчешће се препоручују комбинације лекова.

Превенција пнеумококне упале плућа могућа јевакцинацијом. Полисахаридна вакцина је делотворна код 65-84% вакцинисних особа. Вакцинисање се препоручује код особа старијих од 65 година, болесника са срчаном инсуфицијенцијом, дијабетичари, алкохоличари, спленектомисани болесници. Код имунокомпромитованих болесника делотворност вакцине није доказана.

Текст саставила др Снежана Милосављевић

Литература:

1.Интерна медицина , Божидар Врховац и сурадници

2.Интерна медицина, Универзитет у Београду, Медицински факултет у Београду, Катедра интерне медицине.