1 2 3 4 5

Вести



ПЛАЦЕБО

Плацебо (лат. рlacere – свидети се) је деловање терапијског односно дијагностичког поступка или дела тог поступка који нема специфични ефекат на стање у којем се примењује. Одређени плацебо ефекат постоји откада и човек. Историја медицине уједно је и историја плацеба. Није познато да ли је плацебо-ефекат или, исправније, плацебо-реактивност, различит у различитим популацијама и срединама.

Свака болест има соматску и психичку компоненту. Последња је одговорна за плацебо-реактивност. Сматра се да би материјални супстрат плацебо-реакције могле бити опиоидне супстанце, церебрални пептиди, енкефалин и ендорфин, које се ослобађају у централном нервном систему (хипоталамус и хипофиза). Доказано је да активност опиоидних рецептора посредује у плацебо-ефекту.

Ефектом плацеба, док се не докаже супротно, могао би се објаснити успех низа данас још нејасних и непотпуно прихваћених ефеката различитих мање-више непризнатих терапија попут акупунктуре, хомеопатије и поступака који припадају тзв. алтернативној медицини. Ефекат плацеба може имати сваки конкретни или апстрактни фактор. И активни делотворни агенси могу, у одређеним случајевима, имати ефекат плацеба. Типични примери су примена антимикробне терапије у инфекцијама (нпр. вирусним) где не користе, затим примена витамина у стањима у којима нема витаминског дефицита итд. И немедикаментни захвати могу имати плацебо-компоненту, нпр. хируршки захвати или радиотерапија иноперабилног тумора код болесника код којих нема објективног побољшања. Дијагностички поступци такође могу имати одређено „терапијско“ деловање због свог ефекта на болесникову психу. Осим хируршких захвата и дијагностичких процедура, плацебо ефекат има и дијета. Данас се зна да је значење дијете у лечењу низа болести много мање него што се мислило пре двадесетак година, а ипак се неки болесници изгладњују и пате уверени у њену важност. Показало се да обичан разговор пре операције смањује потребу за аналгетицима у постоперативном периоду за више од 50%.Треба поменути и могући дисплацебо ефекат – негативни ефекат неделотворне супстанце или поступка, као последица психичког фактора од стране болесника. Болесници понекад наводе низ нуспојава након примене неделотворне плацебо-супстанце.

За постојање плацеба морају бити испуњени одређени услови:

1.У вези с болесником. Основни услов за плацебо је да болесник буде при свести и да је уверен (да „очекује“) да је подвргнут делотворном лечењу. За плацебо-ефекат потребна је функција коре великог мозга. Способност плацебо-реактивности није стална особина неког болесника или здраве особе – присуство плацебо-реакције зависи од многих фактора. Иста особа може у различизим периодима бити плацебо-реактор или плацебо-нереактор. По правилу су плацебо-реактори сугестибилни, екстровертни, друштвено активни, мање самопоуздани, неуротици и слабије образовани. Ипак, интелигенција и знање мало делују на израженост плацеба, а више на облик који плацебо мора имати да би деловао. Реактор који показује дисплацебо-ефекат обично је фармакофоб који од лека пре очекује лоше него добро, или бар не верује да ће му користити. Треба истаћи да присуство плацебо-ефекта не значи да болест односно симптом не постоји. Слаб ефекат плацеба показују здрави болесници, болесници у продромалном стадијуму неке болести која ће се касније развити, као и болесник са иреверзибилним променама, односно онај у терминалном стадијуму болести. Плацебо-ефекат није систем „све или ништа“ него релативан појам.

2.У вези с леком. Лек својим изгледом, начином примене, ценом (ако га болесник сам плаћа, деловање је јаче), паковањем, бојом, сложеним именом, пореклом (инострани лекови увек су „делотворнији“) у различитом опсегу побуђује ефекат плацеба. Анксиозни болесници најбоље реагују на зелену боју, депресивни на жуту. И облик лека је важан, па инекција има јачи плацебо-ефекат од лека који се примењује орално.

3.У вези с лекаром. Тај аспект плацебо-реактивности одражава важност односа лекар-болесник. Љубазан, ентузијастичан и мање критичан терапеут, макар и мање информисан, јаче изазива плацебо-ефекат (плацебо-индуктор) и зато га болесници по правилу сматрају „бољим лекаром“ од више информисаног, критичног и некад скептичног лекара.

Два основна типа болести, тегоба, реагују на плацебо. То су оне у којима је бол главни симптом патолошког стања (ангина пекторис, постоперативни болови, главобоља, реуматске болести) и психосоматске болести односно симптоми (улкусни бол, астма, кинетозе, кашаљ, несаница, свраб, губитак апетита, анксиозност).

Место плацеба у медицини. Ставови лекара према примени плацеба су различити. Примена неактивне супстанце у лечењу је најчешће несвесна. Тек изузетно лекар у свакодневној примени лекова свесно примењује плацебо. Сматра се да је примена плацеба оправдана у следећим случајевима:

1.Терапијска истраживања, контролисани клинички терапијски експерименти у којима се плацебо употребљава или као контролни лек или као супстанца која у експериментима где се два препарата не могу припремити на исти начин осигурава примену слепе технике (тзв. техника двоструког плацеба).

2.Блага ментална депресија реагује на плацебо на задовољавајући начин па представља прихваћену индикацију за његову примену.

3.Болесник са сигурном дијагнозом која не захтева активну терапију – примену делотворног лека, који истовремено због фармакофилије инсистира на некаквом леку, такође је пример где је примена плацеба оправдана.

Плацебо је важан део фармакотерапије. Без њега би и данас, кад има толико делотворних лекова, успех медицине био мањи. Сваки лекар би требало да развије одређену плацебо-индукцију, али увек настојећи да сачува критичност.

Др Мирјана Марић, Општа болница Панчево

Извор: Интерна медицина, Божидар Врховац и сурадници, Загреб 2008.