Перитонеална дијализа

Најчешћа основна бубрежна обољења која доводе до бубрежне слабости и потребе за лечењем перитонеалном дијализом су: примарни и секундарни гломерулонефритис, нефроангиосклероза, хронични пијелонефритис, ендемска нефропатија, дијабетесна нефропатија и полицистична болест бубрега. Пацијентима са слабошћу бубрежне функције која се више не може лечити дијетом и лековима за контролу уремијских компликација, приступа се методама замене бубрежне функције.

Перитонеална дијализа представља специфичан вид лечења особа са терминалном бубрежном слабошћу и слично хемодијализи омогућава наставак живота у случају престанка рада бубрега. Основна карактеристика ове дијализе је да се она обавља преко биолошке – перитонеалне мембране, тј. преко паријеталног и висцералног дела перитонеума и његових крвних судова. Због тога се овај модалитет лечења знатно разликује и у односу на хемодијализу и на карактеристике ове мембране код сваког болесника појединачно.

Дијализа се технички изводи убацивањем специјалних раствора за дијализу у перитонеалну шупљину преко катетера постављених кроз предњи трбушни зид. Процеси размене обављају се између крви која протиче кроз капиларе перитонеума и дијализног раствора, захваљујући пропустљивости капиларног зида и езотела перитонеума. Транспорт токсичних материја се обавља на два начина: дифузијом и ултрафилтрацијом. Дифузија настаје као последица концентрационих разлика супстанци у крви и дијализној течности, док ултрафилтрацију омогућава већа осмоларност дијализног раствора у односу на крв.

Данас се широко примењује неколико видова перитонеалне дијализе у зависности од брзине измене дијализне течности.

Интермитентна перитонеална дијализа (IPD) обавља се 2-3 пута недељно у укупном времену од 30-40 часова са релативно кратким задржавањем дијализне течности у трбуху (30 мин. до 1ч).

Континуирана амбулантна перитонеална дијализа (CAPD) обавља се свакодневно, без прекида, осим у интервалима замене дијализног раствора која се ради сваких 4 до 6 ч.

Циклична континуирана перитонеална дијализа (CCPD) је модификована варијанта у којој се процес размене обавља само ноћу или само дању са изменама на неколико сати, а затим се процес прекида до следећег дана.

Аутоматска перитонеална дијализа (APD) подразумева промене начина извођења дијализе према клиничком стању болесника и променама везаним за саму перитонеалну мембрану.

IPD и CCPD обављају се најчешће при болничкимусловима, док CAPD болесник обавља сам на било ком месту.

Перитонеална дијализа је метода избора лечења када болесници имају озбиљну срчану слабост или уколико је немогуће обезбедити васкуларни прилаз за обављање хемодијализе (АВ фистула). Није метод избора код плућних болесника и након великих хируршких захвата у трбуху (постојање перитонеумских прираслица).

Компликације: перитонитис, хипопротеинемија са малнутрицијом, хипертриглицеридемија, инфекције убодног места катетера, херније трбушног зида.

Текст на основу извора уредила др Јелена Косановић

Извори:

проф. др Драгољуб Манојловић;

Интерна медицина II, четврто издање 2006.г.

Завод за уџбенике Београд; 1543-1544стр.