1 2 3 4 5

Вести



Шта је Паркинсонова болест?

Паркинсонова болест је болест централног нервног система. Узрок настанка болести је непознат, али се претпоставља да постоји генетска предиспозиција, као и деловање фактора средине. Изучава се и токсично дејство разних супстанци и других материја из свакодневног окружења.

Узрок симптома је пропадање нервних ћелија (неурона) који производе допамин, а које је најизраженије у делу мозга који се назива супстанциа нигра (црна материја). Допамин је супстанца која је веома битна за нормално функционисање нервног система, поготово дела који се назива екстрапирамидни нервни систем и који је битан за моторику.

Који су симптоми и знаци Паркинсонове болести?

Класични тријас симптома код Паркинсонове болести је:

-тремор (подрхтавање) руку

- ригор (згрченост)

-хипокинезија (смањено покретање екстремитета)

Акинезија (недостатак покрета), хипокинезија, брадикинезија (успореност свих покрета, мањак иницијативе покрета), хипомимија, или сиромаштво мимике (лице попут маске) неки су од симптома који су могући код ове болести. Тремор обично почиње као једностран и повремен (нпр. на руци) шири се и захвата другу страну, а затим доњу вилицу, труп, усне…Тремор се јавља у мировању, са покретом се смањује, или престаје. Кад болесник спава тремора нема, а повећава се у емоционалним стањима. Ригор је пластичан отпор пасивним покретима, феномен зупчаника при извођењу пасивних покрета је карактеристичан за ову болест. Вегетативни симптоми су карактеристични: успорен рад срца, низак притисак (хипотензија), опстипација, себореја (појачано лучење масноће на кожи). Болест је чешћа код мушкарца, најчешће се јавља након 55. године живота, обично на једној страни тела.Болесници су склони микрографији - пишу врло ситна слова. Отежана је иницијација покрета, а једном кад болесник крене постоји стална тенденција пада према напред и праве се ситни кораци. Јавља се феномен залеђивања при чему се болесник "заледи" и остане у истом положају. Велики број симптома карактеристичних за Паркинсонову болест је довољан да се посумња на ову болест. Дијагнозу поставља лекар специјалиста неурологије на основу анамнезе и клиничке слике. Тремор није обавезан симптом и има га око 70% болесника. Довољно је да постоје ригор и хипокинезија да се може поставити дијагноза. Болест је постепено прогресивна.

У диференцијалној дијагнози треба мислити на:

Јатрогени паркинсонизам - настаје деловањем следећих лекова: неуролептици, антиеметици (против повраћања), антихипертензиви (против притиска). Поремећај се најчешће јавља код старијих људи. Симптоми су: ригор, хипокинезија, ређе тремор. Могуће су трајне последице: тардивна дискинезија (бизарне кретње које не реагују на лечење) и тардивна дистонија (невољне промене мишићног тонуса). Ове нежељене реакције се најчешће јављају након дуготрајног (10 - 15 година) коришћења ових лекова.

Паркинсонизам плус синдром - Синдром паркинсонизма у склопу неких других болести. Могући узроци су: мултисистемска атрофија (МСА), стријатонигрална дегенерација, Шај Драгеров синдром, прогресивна супрануклеарна парализа (парализа вертикалног погледа, ригидитет, деменција). Симтоми су хипокинезија и ригор уз изражене поремећаје аутономног нервног система.

Секундарни паркинсонизам се јавља након трауме (може се јавити код боксера).

Како се лечи Паркинсонова болест?

Постоји више смерница у лечењу Паркинсонове болести:

Инхибиција холинергичке активности се изводи блокадом централних мускаринских рецептора: трихексифенидил, биперидин. Примена прекурсора допамина: Л-допа. Деловање директно на рецепторе допаминским агонистима: бромокриптин, перголид, ропинирол, прамипексол. Смањење разградње допамина - инхибиција МАО А и Б. Повећање отпуштања допамина из неурона: амантадин, хидрохлорид, амфетамин, метилфенидат. Код млађих особа се штеди леводопа за касније. Даје се амантадин-хлорид који делује две године, или директни антагонисти допамина. Код старијих особа, или јако изражених симптома даје се леводопа, али се почиње малим дозама. Сви наведени лекови могу изазвати мучнину, због чега се често дају антиеметици. Болесници пате од затвора, поготово ако примају антихолинергике. Болест је изузетно компликована за лечење и могуће су нежељене реакције лекова у виду он - офф феномен: залеђивање, па откочење (као да нема болести) дискинезије, мучнина, повраћање (посебно код примене леводопе). Зато се дневна доза лека дели на више мањих доза. Данас постоје ЦР (континуирано отпуштање) таблете које одржавају ниво лека у крви 12 сати. Паркисонова болест је праћена менталним проблемима. Велика је склоност депресији која је можда и ендогена због биохемијских промена, али сигурно одређеним делом реактивна због смањеног квалитета живота. Болесници успорено говоре (брадилалија), па је тешко тестирати менталне функције. Постоји могућност и хируршког лечења. Ови су захвати рискантни, јер након њих може настати дефицит можданих функција. Обично се ради о употреби гама-ножа усмереног снопа који делује жаришно. У Србији ово лечење се још не спроводи.

Текст на основу извора уредио др Вемић Милан

Извор:

Ланцет Неурологy [2014] 26. нов (А.Сцхраг, Л.Хорсфалл, К.Њалтерс, А.Ноyце, И.Петерсен)