Паркинсонова болест

Паркинсонова болест је неуролошки поремећај који доводи до учесталих невољних покрета различитих делова тела оболелих. Као последица напредовања ове болести, код оболелих се могу јавити ментални и психички поремећаји. Најчешће се јавља код старијих особа, мада постоје и примери оболелих млађих од 50 година. Утврђено је да на настанак болести утичу начин живота, али и наследни фактори.

Паркинсонова болест настаје услед одумирања тзв. базалних ганглија („црна језгра“) које се налазе у мозгу. У базалним ганглијама се ствара допамин који је задужен, између осталог, за обављање вољних покрета.

Први корак у постављању дијагнозе је препознавање кључних, кардиналних симптома болести. Међу њима је најзначајнија спорост. Она се у свакодневном животу запажа јављањем проблема приликом прања косе, бријања, сечења хране, закопчавања дугмади.

Први симптоми болести су невољно подрхтавање руку, а како паркинсова болест одмиче почињу подрхтавање и невољни покрети осталих делова тела. Укоченост у пределу врата и раменог региона, као и осталих мишића и успорење покрета су такође неки од најчешћих симптома. Како болест одмиче, код пацијената се јављају и психички проблеми попут депресије, несанице, или деменције. Код оболелих од Паркинсонове болести некада могу постојати и симптоми који нису искључиво везани за моторне способности. Они могу имати и низ „немоторних симптома“, какви су поремећај чула мириса, поремећај спавања, депресија, затвор и сл.

ЛЕЧЕЊЕ
Важно је нагласити да болест није фатална, постоје делотворни лекови. Лечење симптома болести успешно је посебно у раном стадијуму болести,али лечење не зауставља напредовање болести. Важна је рана дијагноза болести, узимање специфичних лекова, начин исхране вежбање.
Лекови који значајно смањују симптоме болести:
• Леводопа: један од најделотворнијих лекова. Подиже ниво допамина, супстанци која недостаје у мозгу оболелих.
• Допаминергички агонисти: бромокриптин, апоморфин, прамипексол, ропинирол. Директно стимулишу рецепторе и замењују улогу допамина у мозгу. У раној фази болести узимају се као монотерапија. Касније у комбинацији с леводопом појачавају њен учинак.
• МАО инхибитор (депренил): успорава разградњу допамина. У раној фази одлаже примену леводопе.
• ЦОМТ инхибитор (ентакапон): блокира разградњу леводопе пре уласка у мозак. Узима се само уз леводопу, те значајно продужује њен учинак.
• НМДА антагонисти (амантадин, мементин): у раној фази узима се као монотерапија, касније у комбинацији с леводопом.
• Хируршко лечење и уградња стимулатора (попут “пацемакера” за срце) примењују се само код болесника који се не могу успешно лечити лековима или су развили неконтролисане покрете који се не могу сузбити лековима.

У Србији је тренутно регистровано око 25 000 оболелих и ова болест је једна од најчешћих неуролошких поремећаја које се подједнако јавља код жена и мушкараца.

Текст према извору уредио Милан Китановић, медицински техничар

Извори:
http://www.consulta.rs/aktuelnosti-parkinsova-bolest-izlecenje.html
https://www.actavis.rs/terapeutske-oblasti/neurologija/article-pages/kako-postaviti-dijagnozu-parkinsonove-bolesti/
https://www.stetoskop.info/bolesti-nervnog-sistema-neurologija/parkinsonova-bolest