Хиперпаратиреоидизам

Паратиреоидне жлезде представљају парне жлезде (којих најчешће има четири) смештене иза штитасте жлезде. Оне луче паратиреоидни хормон који учествује у нормалном метаболизму калцијума и фосфора у организму. Хиперпаратиреоидизам представља стање повећаног нивоа паратиреоидног хормона у организму.

Паратиреоидни хормон у организму делује тако што повећава разградњу костију и ниво калцијума и фосфора у организму, повећава ресорпцију калцијума у бубрезима и у цревима (прековитамина Д3) и повећава излучивање фосфора преко бубрега.

Примарни хиперпаратиреоидизам представља стање повећаног лучења хормона због аденома, хиперплазије, или карцинома паратиреоидних жлезда. Постоје и фамилијарни облици овог облика хиперпаратиреоидизма који се налазе у оквиру мултипле ендокрине неоплазије тип један и мултипле ендокрине неоплазије тип два.Примарни хиперпаратиреоидизам се јавља отприлике на 5000 људи. Секундарни хиперпаратиреоидизам представља стање повећаног лучења хормона у хроничној бубрежној инсуфицијенцији, или код дефицита витамина Д.

Код хроничне бубрежне инсуфицијенције, долази до хиперфосфатемије (повећан ниво фосфора у крви), хипокалцемије (снижен ниво калцијума у крви) и поремећаја у метаболизму витамина Д (бубрези учествују у метаболизму витамина Д). Сви ови механизми доводе до повећаног лучења паратиреоидног хормона (хиперпаратироидизма).Терцијарни хиперпаратиеоидизам се надовезује на секундарни након његовог дугог испољавања.

Како се манифестује секундарни хиперпаратиреоидизам?

Код секундарног хиперпаратиреодидизма симптоми и знаци могу да буду болови у зглобовима и мишићима, јављају само код терминалних хроничних бубрежних инсуфицијенција (мијалгије и артралгије) кости су смањене коштане густине и склоне су преломима и ичашењима великих зглобова (кук). Постоје болови у мишићима, слабост и брзо замарање са атрофијом мишића и могу се јавити промене расположења, неспособност концентрације и проблеми са упамћивањем. Могућа је појава повишеног крвног притиска (хипертензија), поремећај срчаног ритма и појава успореног рада срца (брадикардија), долази до појаве уролитијазе и нефролитијазе (присуство каменаца у бубрезима и мокраћним каналима).

Како се поставља дијагноза секундарног хиперпаратиреоидизма?

Анамнеза са клиничком сликом и објективним прегледом у великој мери помаже да се постави сумња на секундарни хиперпаратиреоидизам. Од лабораторијских анализа потребно је начинити мерење нивоа калцијума и фосфора у серуму, као и мерење нивоа калцијума и фосфора у урину. Рутински се ради и утврђивање нивоа паратиреоидног хормона у крви. Од снимања се може начинити мерење коштане густине (остеодензитометрија – ДЕXА), а снимање паратиреоидних жлезда се врши само уколико постоји сумња на примарни хиперпаратиреоидизам. Ултразвук паратиреоидних жлезда, сцинтиграфија, скенер (компјутеризована томографија) и нуклеарна магнетна резонанца долазе у обзир у склопу евентуалне преоперативне припреме.

Како се лечи секундарни хиперпаратиреоидизам?

Потребна је надокнада витамина Д која траје осам недеља, па се мере његови нивои. Неопходно је избегавање хране која садржи фосфор, због опасности од хиперфосфатемије (повећан ниво фосфора у организму).Уколико постоји хиперфосфатемија и поред рестрикција уноса храном долази у обзир примена калцијум карбоната, или калцијум ацетата који везују фосфор.

Хируршка интервенција на паратиреоидним жлездама долази у обзир код јаких болова у костима, код присуства калцификација на различитим органима, интензивног свраба и фрактура. Операција подразумева ресекцију ткива паратиреоидних жлезда (паратиреоидектомија).

Текст на основу извора уредио др Милан Вемић, лекар на специјализацији из Интерне медицине.

Извор:

Интерна медицина, пето издање, проф.др Драгољуб Манојловић, Београд, 2009.године