1 2 3 4 5

Вести



Напад панике и панични поремећај

Напад панике представља специфичан, застрашујући доживљај интензивног страха и наступајуће катастрофе који прате бројни соматски симптоми. Њега карактерише изненадни, најчешће спонтани настанак, интензивирање у току неколико минута, кулминација када су изражени сви симптоми и спонтани завршетак. Тегобе трају од неколико минута до (врло ретко) неколико сати.

Све ово пацијенти описују као осећај наступајуће смрти, губитка контроле, гушења, срчаног удара, или слично. Поред тога, обично постоји и неодложна потреба да особа напусти место где се напад панике десио,и да тражи хитну медицинску помоћ. Панични поремећај је синдром који карактеришу учестали, неочекивани панични напади, интензивна забринутост због наредних паничних напада и њихових могућих последица (инфаркт, губитак свести,итд) као и значајне промене у општем функционисању и избегавање одређених ситуација. Панични напади су два до три пута чешћи код жена, него код мушкараца.

Етиопатогенеза–Иако су студије о настанку паничног напада бројне, није се дошло до униформног става о његовој етиопатогенези. Може се рећи да га узрокује хетерогена група неуропатолошких поремећаја. Генетске студије су показале већу учесталост код једнојајчаних близанаца, међутим није откривен јединствен ген одговаран за појаву паничног поремећаја. Савремено психоаналитичко мишљење подразумева да се напад панике јавља када постоји преплављујућа анксиозност која је изазвана застрашујућим мислима, или сензацијама које се односе на сепарацију од значајних објеката, или на немогућност избављења из неке ситуације.

Когнитивна хипотеза подразумева да особе са нападима панике погрешно тумаче симптоме вегетативне хиперактивности. Тако су, нпр палпитације препознате као знак озбиљног срчаног обољења, а осећај нестабилности као знак колапса и наступајућег губитка свести. На тај начин ствара се зачаран круг ,јер тако протумачени симптоми још више подижу интензитет анксиозности. Она је праћена новим соматским симптомима и знаковима, који се на исти начин обрађују и представљају сигурни „доказ“ да се ради о озбиљном обољењу. Особе са оваквим начином размишљања померају фокус пажње на телесне манифестације, и постају сензибилне на своје соматско и ментално стање. Тако, све време ишчекују информације које „указују“ на присуство озбиљног соматског или менталног обољења. Оваква размишљања представљају важан аспект антиципаторне анксиозности. Због свих ових „опасности“ овакве особе избегавају различите ситуације које провоцирају анксиозност, често развијајући агорафобију(страх од отвореног простора).

Дијагноза и диференцијална дијагноза – Да би се поставила дијагноза паничног напада, неопходно је да је напад нагао, неочекиван, да се брзо развија (до 10 минута). Поред тога, неопходан услов за дијагнозу су и најмање 4 од следећих симптома напада: убрзан рад или лупање срца, знојење, дрхтање, осећај недостатка ваздуха,гушења, нелагодност у грудима, утрнулост тела, сува уста, хладни или топли таласи по телу, осећај нестабилности или вртоглавице, деперсонализација или дереализација, осећај губитка контроле, страх од смрти. За постављање дијагнозе паничног поремећаја потребна су 4 или више паничних напада током периода од месец дана. За правилну дијагнозу паничног поремећаја потребно је диференцирати од различитих соматских обољења која имају сличну симптоматологију. Ту се мисли на спектар кардиолошких и пулмолошких обољења (аритмије, астма, опструктивна стања...), ендокринолошких, неуролошких обољења (епилептични напад, вестибуларна дисфункција...),као и могућу употребу псхиактивних супстанци.

Клиничке карактеристике – Први панични атаци се најчешће јављају у периоду касне адолесценције и раног одраслог доба. Они се обично јављају спонтано,или после физичког или менталног оптерећења. Након тога, панични напади бивају временом интензивнији и учесталији, при чему се развија панични поремећај. То се најчешће дешава у периоду између касне адолесценције и средњих трудесетих година. Пацијенти обично посећују лекаре различитих специјалности, сматрајући да напади указују на присуство још неоткривене озбиљне болести,која би могла имати фаталан исход. Друга група пацијената има страх да су напади индикатор „психичког слома“, да су емотивно слаби, да ће полудети и изгубити контролу над својим понашањем. Уплашени и забринути, ишчекујући следећи напад велики део пацијената мења начин живота, избегавајући многе ситуације (остајање код куће, изостајање са посла, избегавање социјалних контаката)због страха од исхода у случају следећег напада. Постоји страх да неће моћи да побегну,или им неће бити пружена помоћ у случају напада. У даљој еволуцији,пацијенти покушавају да ублаже своје тегобе алкохолом, психоактивним супстанцама или различитим лековима. Као могућа компликација може се развити депресија, услед деморалисаности и значајних промена начина живота.

Терапија – Лечење се на почетку углавном базира на фармаколошком и когнитивно-бихејвиоралном приступу, који имају за циљ да редукују симптоме анскиозности или да их ставе под контролу. Касније се примењује терапија одржавања лековима, уз могућност примене психоаналитичке психотерапије. Фармаколошка терапија подразумева примену антидепресива (специфични инхибитори преузимања серотонина – флуоксетин, серталин, пароксетин, флувоксамин) и бензодијазепина(алпразолам, клоназепам, лоразепам). Антидепресиви се постепено дозирају до пуне терапијске дозе,ради избегавања нежељених ефеката.Минимална дужина примене је 6 месеци. Предност бензодијазепина у односу на претходне лекове је бржи почетак деловања. Недостатак је могућа појава поремећаја когниције,могућност злоупотребе и зависности. Трајање терапије седативима треба да буде ограничено на неколико недеља, а због могуће зависности и апстиненцијалног синдрома,прекид терапије треба да буде пролонгиран постепеним смањивањем дозе. Когнитивно-бихејвиорални третман показује се као најефикаснија психотерапијска метода. Има за циљ да отклони погрешна уверења која доводе до појаве и одржавања напада панике. Методе се састоје у томе да пацијенти уче да исправно тумаче соматске симптоме,да процењују своје способности да савладају анксиозност и да не прецењују опасност од следећег напада. Важна метода је системска десензитизација у реалним и имагинарним ситуацијама. При томе се пацијент постепено излаже фобичним стимулусима када,постепено долази до редукције анксиозности. Псиохоаналитичка терапија је индикована када су симптоми панике стављени под контролу (интроспекција и мотивација).

Др Ана Станојевић ,Општа болница Панчево

Литература: Психијатрија, уредници Мирослава Јашовић Гашић, Душица Лечић Тошевски,Универитет у Београду, Медицински факултет, 2014.