1 2 3 4 5

Вести



ОСТЕОПОРОЗА

Остеопороза је прогресивна метаболичка болест која се манифестује смањењем густине костију, због чега оне постају порозне тј. склоне ломљењу. Остеопороза је један од главних узрока озбиљног инвалидитета старијих људи. Прелом кука узрокован остеопорозом захвата једну од три жене и једног од пет мушкараца у доби до осамдесет и пет година. Упркос постојању објективних могућности, остеопороза је и даље недовољно дијагностикована и лечена.

Остеопороза је болест са којом се суочава популација тзв. „трећег животног доба", односно старије особе. Од остеопорозе болује 75 милиона људи у Европи, САД-у и Јапану. Сматра се да је у Србији овом болешћу погођено око 375 хиљада жена. Према најновијим истраживањима број људи код којих је установљена остеопороза ће се удвостручити у наредних 50 година, услед старења светске популације и утицаја разних фактора, међу којима значајно место заузима начин живота.

Смањењем количине калцијума различитим механизмима, који нормално осигурава чврстину кости и коштаног ткива, омогућавајући им потпорну функцију, доводи до повећање порозности и кртости костију, које су тада осетљивије на различите физичке стресове (ударце, падове). Етиолошки остеопороза се дели на примарну и секундарну.

Примарна остеопороза се може јавити код особа оба пола различите животне старости, али се најчешће јавља код постменопаузалних жена, а у старијем добу и код мушкараца. Постменопаузална остеопороза је значајан јавно-здравствени проблем. Између 30 и 50% жена старијих од 65 година ће имати остеопорозу, а једна трећина жена ће током живота доживети фрактуру. Недостатак естрогена је кључни фактор у патогенези постменопаузалне остеопорозе. Секундарна остеопороза је последица болести, стања или примене лекова (хипогонадизам, хиперадренокортицизам, малапсорпција, тиротоксикоза, некретање, дуготрајна примена глукокортикоида, антиконвулзива, хепарина...).

Од рођења до краја живота кости се непрестано обнављају како би се прилагодиле потребама и захтевима организма, обзиром на излагања оптерећењима. Истрошене и старе структуре се разграђују и замењују новима. Изложене повећаним оптерећењима кости постају чвршће и отпорније, а при дужем мировању, као на пример, након имобилизације оне губе на маси и густини, постају порозније и слабије, те склоне ломљењу. Главну улогу у овим процесима имају две врсте ћелија: остеокласти - ћелије које разграђују кост и остеобласти - ћелије које на месту разграђене кости стварају колагени матрикс, након чега следи минерализиција, односно задња фаза стварања нове чврсте кости. Ови процеси ремоделирања кости под сталним су надзором низа хормона - паратхормона, калцитонина, естрогена и витамина Д, те других локалних фактора. У младости је изградња костију већа од разградње, у одраслој доби се изједначавају, а у старости преовладава разградња костију. Што су маса и густина костију веће, то су оне чвршће и отпорније. Највећа коштана маса постиже се око 25-те године живота да би се потом постепено смањивала. О тој постигнутој највећој коштаној маси у младости, а она је индивидуално различита, зависи хоће ли особа бити склона остеопорози и преломима у каснијој доби или неће. Ако је она добра, вероватност настанка остеопорозе је мања и обратно.

Фактори ризика:
• Животна доб (већа животна доб – виши ризик)
• Жене у менопаузи, посебно ако је наступила рано
• Породична анамнеза појаве остеопорозе (мајка која је имала прелом кука услед остеопорозе дупло повећава шансу потомству да их задеси исти проблем)
• Пушење
• Редовна употреба алкохола
• Физичка неактивност
• Слабо здравствено стање и слаб имунитет
• Хемотерапија која може да доведе до преране менопаузе
• Хипертиреоидизам
• Хиперпаратироидизам
• Недостатак витамина Д и калцијума у исхрани, а касније и хране која чува дејство естрогена (соја) и тестостерона (семенке бундеве)
• Хронична запаљенска стања, као што је хронични гломерулонефритис
• Непокретност - после неке трауме, прелома или шлога
• Малапсопција
• Реуматоидни артритис
• Употреба неких лекова (кортикостероиди)...

Проблем код ове болести је то што протиче најчешће без симптома, до тренутка када настају најтеже последице, односно фрактуре. Смањење висине, погрбљеност и болови у леђима најчешће се приписују другим разлозима или једноставно старењу. Смањење коштане густине је праћено и увећаним ризиком за настанак прелома, често након минималних траума. Неизбежан пратилац је висока учесталост прелома пршљенских тела и врата бутне кости са великим патњама и инвалидношћу.

За све жене које имају више од 65 год. препоручује се дензитометријски (ДЕКСА) тест. Густину костију треба одредити за жене између 50 и 65 година. са факторима ризика, укључујући породичну историју остеопорозе, крхких костију или ниске телесне масе. Тест се такође препоручује за све особе, без обзира на пол, који су били склони преломима, чак и млађем добу.

Дензитометријски скрининг: Осим што се користи за скрининг, ДЕКСА поставља и дијагнозу остеопорозе, процењује ризик прелома и указује на терапијски одговор. Мери се густина лумбалне кичме, кукова, дисталне улне или пречника, а може се одредити и густина целог костура (сличне податке даје и квантитативни ЦТ кичме или кукова). Промене на кичми откривају се раније него на куковима, али је кук бољи показатељ у старијих особа јер спондилоза може прикрити остеопорозу. Остеопенија се дефинише одступањем > 1 стандардне девијације од просечне вредности 25-годишњих контролних особа, а указује на повецћан ризик остеопорозе, док су вредности > 2,5 дијагностичке за остеопорозу.

Радиографски налази могу бити очигледни, нарочито ако су назначени у лечењу симптома (нпр. бол у леђима). Међутим, ови налази су непоуздани и дијагноза се поставља дензитометријом.

Друге претраге: Након постављања дијагнозе остеопорозе, трага се за узроцима секундарних облика. Треба одредити Ца у серуму да се искључи асимптоматска хиперпаратиреоза. Нивои ПТХ буду повишене у остеопорози типа ИИ са смањеном апсорпцијом Ца или хиперкалциуријом. На основу клиничке слике одређују се и друге анализе, попут ТСХ или слободног тироксина ради искључења хипертиреозе, мерење нивоа витамина Д, слободног кортизола у урину или крвне слике ради искључивања малигнитета, посебно плазмоцитома (нпр. електрофореза серумских протеина). Активност алкалне фосфатазе у серуму је обично уредна, али је недавни прелом може подигнути.
Биопсија кости је резервисана за необичне случајеве (нпр. младе особе са патолошким фрактурама без јасног узрока).

Најсавременије методе лечења остеопорозе укључују примену нових лекова - бисфосфоната. Они доказано смањују ризик за настанак вертебралних и прелома кука. То су сада најефектнији лекови за лечење остеопорозе и код жена и код мушкараца. У великим регистрационим студијама, ови лекови показали су снажно антифрактурно дејство, тј. поспешују густину/чврстину костију.
Најбитнији пут у спречавању настанка остеопорозе је превенција. Довољан унос калцијума и витамина Д храном врло су значајан фактор у правовременој заштити. Неопходно је да постменопаузалне жене уносе 1200 мг калцијума и 400-800 ИУ витамина Д дневно, да вежбају јачање мускулатуре и избегавају претерану употребу дувана, уноса алкохола и кафе.

Текст уредила Др Маја Крстић, клинички лекар на одељењу педијатрије Опште болнице Панчево

Извори:
Интерна медицина, пето издање, проф. др Драгољуб Манојловић, Београд, 2009.године
www.стетоскоп.инфо
www.симптоми.рс