1 2 3 4 5

Вести



ОПСЕСИВНО КОМПУЛСИВНИ ПОРЕМЕЋАЈ

Опсесивно компулсивни поремећај (ОКП) је поремећај који карактеришу присилне мисли и идеје које су често агресивног или сексуалног садржаја (мада не морају бити), неприхватљиве необјашњиве особи која их доживљава. То су радње које веома ометају свакодневицу особе, јер представљају нешто чега она жели да се ослободи по сваку цену, али не зна како.

Особе “нападнуте” опсесивним мислима често развијају компулсивне радње којима би се одбраниле од поменутих опсесија. Те радње су вид заштите, али прерастају у нешто што аутоматски следи опсесивну мисао. Уколико покушамо да појединца присилимо да не изврши компулсивну радњу, у опасности смо да му се озбиљно замеримо и да га “изазовемо” на агресивно понашање. Иако је је појединац свестан апсурдности својих ритуала, развија такав однос према њима као да га они штите од присилних мисли или од могућег лошег догађаја по њега самог или његову околину.

Опсесије су присилне, понављајуће мисли, идеје које се доживљавају као наметљиве и непримерене те изазивају анксиозност и нелагоду. Иако је особама садржај опсесија стран и немају контролу над њима, способне су да препознају опсесије као своје мисли, а не као наметнуте, што може бити случај код психотичних поремећаја.

Најчешће су опсесије понављајуће мисли о зарази (нпр. могућност заразе руковањем с другом особом), понављајуће сумње (нпр. јесу ли врата остала откључана), потреба за одређеним распоредом ствари (нпр. интезивна нелагода ако су ствари у нереду или асиметрично распоређене), агресивни и застрашујући потицаји (нпр. ударање нечијег дјетета, узвикивање простота у цркви, сексуалне маштарије). Такве мисли, пориви или слике не представљају уобичајену бригу око свакодневних проблема (нпр. проблеми на послу, финанцијски проблеми) и нису везани за стварне животне проблеме. Осим тога, особе с ОКП-ом некад прате и прецењене мисли. То су заблуде с јаким емоционалним набојем којих појединац већином није свестан, а које могу прерасти у болесне идеје искључивости и преувеличана значења (нпр. о себи као о посебној личности). Истраживања су показала како су те мисли у поређењу с негативним мислима, опсесијама и компулзијама отпорније на лечење без обзира о којем се приступу.

Надаље, компулзије су понашања (нпр. често прање руку, слагање, проверавање) или психичке активности (нпр. тихо понављање речи, бројање) за које особа осећа да је присиљена изводити их због неке опсесије или према неким правилима којих се мора строго придржавати. Извођење тих активности за циљ имају спречавање или умањивање нелагоде и анксиозности или спречавање неког страшног догађаја. Међутим, та понашања нису на реалан начин повезане с оним што требају поништити или спречити. Дакле, присилни феномени се намећу мимо воље појединца те он схвата њихову бесмисленост, али им се не може одупрети.

Након што учини присилну радњу он не осећа задовољство, али је смиренији и анксиозност је мања. Ако избегава или одгађа присилу, долази до супротног ефекта, појачава се анксиозност, напетост и узнемиреност.

Присилни феномени доводе до тешкоћа у свакодневном функционисању те су понекад сметње толико изражене да особа престаје да одлази на посао, прекида контакт с околином и повлачи се у себе.

Опсесије и компулзије, као што је већ споменуто, могу се јавити одвојено или истовремено. У око 80% особа с ОКП-ом има оба симптома. Облици с одвојеним јављањем опсесија и компулзија могу бити опсесивни поремећај или компулзивни поремећај. У опсесивном су поремећају присутне присилне мисли, идеје, док у компулзивном поремећају превладавају присилне радње и опсесивни ритуали. Истраживања показују да се одређене опсесије и компулзије појављују заједно и чине пет главних скупова симптома: агресивне мисли/слике/импулси – присиле проверавања и тражења потврде, присилне мисли о симетрији и реду – присиле бројања, слагања и увођења реда, страх од заразе – присиле учесталог прања руку, купања и туширања, одбојне мисли о сексуалним радњама, насиљу и религији, присилне мисли о сакупљању предмета – присиле накупљања.

Још један од симптома ОКП-а јест избегавање. Особа која пати од ОКП-а избегава одређена места и збивања. На тај начин особа одузима себи прилику да се научи суочавању са различитим ситуацијама. Тај се бег чак и краткорочно награђује јер доводи до смањења броја искустава при којима особа с ОКП-ом доживљава страх. Дугорочно избегавање смањује квалитет живота. Особа осећа несигурност која онда сама по себи може постати окидач за присилно понашање. Осим овог активног избегавања, особе с ОКП-ом користе и пасивно избегавање које се односи на пребацивање одговорности на другу особу (нпр. питају партнера је ли заиста сигуран да је искључио прекидач). Тиме се ослобађају свог унутрашњег немира и осећаја кривице. Али и пасивно избегавање краткорочно узрокује олакшање, док је дугорочно последица велике несигурности.

ОКП лечење има два главна приступа: медикаментозни, у облику антидепресива који делују на хемијске реакције у мозгу, и психотерапија, чији је циљ да се преиспитају уверења опсесивне особе о осећањима љутње, забринутости, сумње, самопрезира, инфериорности, доживљају задовољства… Током терапије слабе се делови личности који постављају строге моралне критеријуме. Особа која има опсесивно компулсивни поремећај учи да разликује грешку од греха, а себе од свог поступка. Најважније је да схвати да, чак и онда кад заиста уради нешто погрешно и лоше, то не значи да је лош и зао човек.

Аутор:

Др Јелена Тимотијевић

Извор: Уџбеник Психијатрије, група аутора, Медицински факултет у Београду 2010, isbn-978-86-7117-192-2, Уредници Мирослава Јашић Гашић, Душица Лечић Тошевски