Новембар-месец борбе против болести зависности

Месец новембар је према Међународном и Националном календару здравља посвећен борби против болести зависности, и у том смислу се обележава свуда у свету.

Здравствене последице употребе дувана, злоупотребе алкохола и употребе психоактивних супстанци (дрога) сврставају се у групу болести зависности, према међународној класификацији (МКБ X). До 60-тих година прошлог века коришћење дрога је било спорадично, ограничено на уско затворене кругове. “Дух је изашао из боце” са појавом хипи покрета и дрога почиње да се незадрживо шири међу младима на свим континентима! Бурне социјалне промене у друштву које се дешавају и у нашој земљи довеле су са једне стране до осиромашења грађана, пораста криминала, кризе морала, промена унутар породице, осећаја безперспективности, разградње постојећих институција, и са друге стране, до велике доступности психоактивних супстанци. Због свега овога велики број деце и младих је био у ситуацији да проба неку психоактивну супстанцу (ПАС). Под ПАС подразумевамо све супстанце које мењају стање свести, однос према телу, опажање, мишљења, расположење и понашање. Млади људи који почну да користе ове супстанце у раном узрасту, било да се ради о дувану, алкохолу, таблетама или илегалним дрогама у ризику су да постану хронични корисници, односно зависници. До средине прошлог века постојало је релативно мало супстанци, углавном природног порекла, чија злоупотреба је доводила до стварања зависности. Од 50-тих година прошлог века, развојем хемијске и фармацеутске индустрије, појавио се читав низ лекова са психоактивним дејством, а у илегалним лабораторијама широм света убрзано се стварају нове дроге са све бржим и разорнијим дејством на нервни систем.

ЗЛОУПОТРЕБА И ЗАВИСНОСТ

Злоупотреба је свака употреба ПАС која није у складу са законом и друштвеним нормама. Ако неко користи лек који му није препоручио лекар или га користи у већој дози од прописане, говоримо о злоупотреби. Злоупотреба има штетне последице не само по корисника већ и по особе у њиховом окружењу.Јавља се принуда и потреба за даљим уносом и поред очигледности штетних последица и супротно здравом разуму, логици и својој свесној жељи.ПАС – дувана, алкохола, таблета и илегалних дрога доводи до физичке и психичке зависности, као и развоја толеранције. Физичка зависност подразумева прилагођавање организма на стално присуство ПАС. Ускраћивање или недостатак ПАС доводи до бурне реакције организма, са симптомима и знацима који се зову апстиненцијална криза. Код корисника «тешких илегалних дрога» апстиненцијална криза је изузетно непријатна и тешка и једном доживљена оставља страх од поновног јављања, што је и разлог да су они спремни на све да не доживе поново ту кризу. Психичка зависност подразумева психолошко прилагођавање на коришћење неке ПАС. Испољава се као жудња која постаје основни покретач понашања. Зависник временом све више почиње да се ослања на ПАС и она постаје нека врста «психичке штаке» и главно средство за решавање свих проблема. Помоћу ПАС зависник бежи од непријатних осећања и тешкоћа. Зависник ПАС не доживљава као проблем већ као решење проблема, али је ово почетак зачараног круга у којем се губе способности које је стекао јер је управо решавање проблема и превазилажење потешкоћа оно што нас јача и за живот оспособљава. Толеранција постоји када иста доза ПАС изазива све слабије дејство, односно када је потребно уносити је у све већој количини да би се постигао првобитни ефекат.

ПОДЕЛА ПСИХОАКТИВНИХ СУПСТАНЦИ

Према дејству на ЦНС (централни нервни систем) психоактивне супстанце се деле на ДЕПРЕСОРЕ, СТИМУЛАНСЕ, ХАЛУЦИНОГЕНЕ И ИНХАЛАНСЕ ИЛИ ИСПАРЉИВЕ РАСТВАРАЧЕ.

Депресори смањују активност ЦНС-а, делују умирујуће (у нижим дозама) и успављујуће (у вишим дозама), а могу довести до коме и смрти. У ову групу спадају алкохол, лекови за смирење, за спавање, против болова као и опиоиди (опијум, морфијум, хероин, метадон...). Стимуланси повећавају активност ЦНС-а и појачавају менталну и физичку активност, али убрзо наступа фаза супротних ефеката – туга, апатија, безвољност. Што се стимуланс више користи то се депресија у другој фази све више продубљује. У ову групу спадају кофеин и никотин (као најчешће кориштене легалне дроге), али и најопасније илегалне дроге кокаин и амфетамин. Халуциногени су ПАС које значајно мењају доживљај стварности изазивајући читав спектар психолошких ефеката. Њихов ефекат је крајње непредвидив и зависи од низа фактора: од мотива за узимање, очекивања, окружења, психичке стабилности и емоционалне зрелости или боље рећи пошто је реч о адолесцентима психичке нестабилности и емоционалне незрелости. У ову групу спадају ЛСД, екстази, халуциногене гљиве, кактус и најчешће коришћена илегална дрога марихуана. Испарљиви раставрачи су материје чија злоупотреба доказује да дрогирање може да буде јефтино, легално и смртоносно. Многи производи у домаћинству и индустрији – лепак, боје лакови, спрејеви, растварачи, бензин, ацетон...- садрже испарљиве психоактивне материје. Ове дроге најчешће злоупотребљавају млади узраста 9-15 година. Агресивност, некритичност и лажан осећај свемоћи наводе ове младе на непромишљене и опасне поступке услед чега често повређују себе или друге.

КАДА СЕ ПОЧИЊЕ СА ЗЛОУПОТРЕБОМ ДРОГА?

Млади најчешће стичу своја прва искуства са дрогом у периоду адолесценције. Адолесценција је развојна фаза младе особе на прелазу из детињства у одрасло доба. Започиње са пубертетом (око 11-12 године) и траје све до 20-тих година младе особе, односно док се не постигне самосталност и зрелост које су карактеристике одрасле особе. Ово је период бурних телесних и психолошких промена када се пред младу особу стављају и одређени развојни задаци (треба да одлучи о будућем занимању и професији, стварању основа за економску независност, да оформи идентите, да се прилагоди телесним променама и сексуалности, да се оспособи за блискост и одговорност са другима...). Бунт против родитеља и других ауторитета је својствено управо овом периоду у развоју младих. У адолесценцији су млади заокупљени својим изгледом, квалитетима и способностима и то стално преиспитују, па је често присутан мањи или већи пад самопоуздања и самоцењења. То је период када млади пате дубље и интензивније него што су икада патили и што ће икада патити. У покушају да савладају тешкоће у постизању ових развојних задатака адолесценти почињу да користе дуван, алкохол и друге дроге (ПАС).

ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ деле се на:

-Факторе ризика у самој личности или вршњачкој групи: агресивност и импулсивност, стидљивост, појачана осетљивост и поводљивост, недостатак смисла и досада, недостатак самопоуздања и самопоштовања, проблеми са идентитетом, проблеми у односу са особама супротног пола, недовољно развијене социјалне вештине, неинформисаност, друштво вршњака које користи ПАС).

-Породичне факторе ризика: ПАС у породици, непостојање породичних правила у вези са коришћењем ПАС, недостатакили поремећај у комуникацији међу члановима породице, запостављање деце или претерана брига, нагле и неочекиване промене у породици).

-Школске факторе ризика: успех у школи, често изостајање из школе или непохађање школе, лоша адаптација у школи, проблеми у дружењу са вршњацима, одбацивање, претерана очекивања родитеља, недостатак занимљивих ваннаставних активности и квалитетних наставних садржаја, незаинтересованост школе за проблем дроге, алкохола, пушења).

-Друштвене факторе ризика и социјална криза праћене кризом морала, високом стопом криминала и доступношћу дрога, закони и норме који толеришу употребу ПАС),Породице у којима се стварају услови за развој здраве деце су: оба родитеља негују и дају љубав деци, малаје разлика у очекивањима родитеља од деце, родитељи имају већи утицај на децу него вршњаци, родитељи се добро слажу са вршњацима, чврсти ставови и прави ауторитет родитеља, неговање породичне традиције, јасна и отворена комуникација у породици.

АЛКОХОЛИЗАМ је дуготрајна и проградијентна болест која има социјално-медицинске последице. Ово је најчешћа болест зависности и захвата 2-3% целокупне популације.Како бисмо указали на распрострањеност овог поремећаја, наводимо како се, према статистичким подацима, рангира заступљеност свих болести. Од тридесетих година XX века алкохолизам се сматра болешћу (симптомом личности са психолошким проблемима), а раније је постојао само морализаторски приступ проблему. Под «морализаторским приступом» подразумевамо друштвене осуде за неадекватно понашање појединца у алкохолисаном стању. Дакле, у релативно блиској прошлости, људима није падалао на памет да је алкохолизам болест и да би човеку који пати од ове болести било потребно пружити подршку, разумевање и лечење. Тридесетих година XX века основано је прво «Удружење алкохоличара» у САД. То се одиграло на иницијативу два зависника од алкохола који су престала да пију и почела да скупљају око себе људе који имају проблем с пићем, а тог проблема желе да се реше. Срећом, много успеха у томе.се сматра када зависник од алкохола апстинира и не узима алкохол уопште!

Од ИИ Светског став према зависницима од алкохола се мења, тако да алкохолизам постајемедицински проблем.Заправо, алкохолизам почиње да се сматра болешћу и да се третира као појава коју ваља лечити. Узима се у обзир и окружење и личност зависника од алкохола.

То није само болест појединца, већ целе породичне групе. У данашње време се не врши само индивидуални третман, већ се сматра да је алкохолизам «болест породице» и веома је корисно да сви чланови породице буду укључени у третман. Управо наведено становиште људи тешко прихватају, јер се до педесетих година прошлог века породица сматрала жртвом зависника од алкохола. Заправо, супруге зависника (с обзиром на то да су у блиској прошлости углавном мушкарци постајали алкохоличари) су биле те које је околина највише жалила и на њих гледала као на жртве. Становиште да је алкохолизам «болест породице» се у нашој средини и даље не прихвата најбоље.Међутим, одбијање одговорности може водити само још већим тешкоћама. У најмању руку, члан породице који има проблем с алкохолизмом, би профитирао од подршке својих најближих. Хронични алкохоличар је особа која прекомерно конзумира алкхолна пића, а њена зависност од алкохола је толика да показује душевне поремећаје – губитак контроле, амнезију, делиријум тременс (посебно халуцинаторно стање које дугогодишњи алкохоличари понекада доживе) или такве манифестације које указују на оштећење физичког и психичког здравља, однос с другим људима и социјалне и економске проблеме.

Текст уредио др Страхиња Шаша, ИНФ

Извор: EU-OSHA