НОВООТКРИВЕНА ИНСУФИЦИЈЕНЦИЈА БУБРЕГА

Закључак о појави бубрежне инсуфицијенције је кључан у одређивању одговарајућег терапеутског приступа. Акутна бубрежна инсуфицијенција је потенцијално реверзибилна и стога се мора учинити додатни напор , за откривање постојећег фактора који покреће лезију која захвата и бубрег.

Сем тога, акутна симптоматска терапија неким обликом дијализе може бити неопходна за одржавање пацијента , док не дође до опоравка функције бубрега. Супротно томе, присуство хроничне бубрежне инсуфицијенције указује на то да је пацијент претрпео иреверзибилну лезију бубрега. Пацијент се мора даље третирати на начин који ће превенирати даљи губитак бубрежне функције , а може бити неoпходна хронична надокнада бубрежне функције , било кроз дијализу , било у облику трансплантације.

Утврђивање хроничне бубрежне инсуфицијенције може бити тешко. У пацијената са акутном бубрежном инсуфицијенцијом , јасан преципитирајући догађај ( нпр. излагање нефротоксичним агенсима као што су генатмицин, спеса, шок ), се обично може утврдити. Утврђивање појаве хроничног облика болести је компликованије. Време појаве благих симптома који указују на бубрежну инсуфицијенцију ( нпр. свраб ) може бити од помоћи у дефинисању почетка болести. Ултразвучни преглед бубрега даје информације о величини бубрега, који су типично смањени у хроничној бубрежној инсуфицијенцији , а нормалне величине у акутној. Изузеци су дијабетесна нефропатија и амилоидоза , које могу бити удружене са нормалним или увећаним бубрезима, и полицистична болест бубрега која може бити удружена са екстремно великим бубрезима. Хронична бубрежна инсуфицијенција је обично удружена са секундарним хиперпаратиреоидизмом , радиографски се типично приказује субпериостна ресорпција. Значајан налаз може бити и генерализовано смањена минерализација костију. У хроничној бубрежној инсуфицијенцији се типично јавља анемија јер се концентрација еритропоетина смањује упоредо са смањењем масе бубрега. Ипак, анемија се може развити и брже и понекад се виђа тежак облик анемије и у акутној и у хроничној бубрежној инсуфицијенцији.

Узроци акутне бубрежне инсуфицијенције могу бити и опструктивна уропатија , токсична нефропатија због употребе лекова , акутни гломерулонефритис. Код мушкараца најчешћи узрок хроничне опструктивне нефропатије је хипертрофија простате, али постоји могућност да узроци буду и рак мокраћне бешике или рак простате. По ослобађању од опструкције типично је да пацијенти са опструктивном уропатијом имају појачану диурезу. Извор диурезе је комбинација екскреције претходно ретенираних раствора и течности, баш као и умерени резидуални дефект тубула у чувању натријума и воде. Ова масивна диуреза се типично повлачи једном када дође до пада нивоа урее и креатинина код пацијената. Дијализа, било да је у питању хемодијализа или перитонеална дијализа , може бити неопходна у пацијената са бубрежном инсуфицијенцијом , као последицом опструктивне уропатије, али је увек неопходно да се учине напори у циљу корекције опструктивне уропатије пре започињања хемодијализе. Одлука о започињању дијализе мора се донети на основу појединачног случаја.

Хемодијализа је индикована у пацијената са перикардитисом. Конгестивна срчана инсуфицијенција такође може бити индикација за дијализу да би се омогућило нормално излучивање течности. Започињање дијализе не треба да се базира само на основу апсолутне концентрације урее, и ако већина клиничара верује да уреу треба одржавати испод вредности од 150 mg/dl.

Текст уредила др Костић Алавања Јована, клинички лекар, Служба интерне медицине , ОБ Панчево

Извори:

Интерна медицина, пето издање, Проф. Др Драгољуб Манојловић, Београд, 2009. Године

NMS medicine, 5 edition , Allen R. Mayers, Milka J. Drezgić