СИНИША, МОРАТЕ ПОД ХИТНО У БОЛНИЦУ, НЕМА ВИШЕ ОДЛАГАЊА!

Пролазили су дани у болници, а сусрети с особљем постајали све непосреднији, има то своју посебну особеност, која се нигде не мери, али се осети, јер увек има своју тежину, ма где били и шта радили. Права реч у правом тренутку, а да нисте ни свесни да је то та реч која вам баш тада недостаје. А онда је, после девет кућних, прошао и 11. дан…

Први дан. Нешто ми се врти у глави. Оно што видим нешто даље од себе не личи ими на оно што сам до тад виђао, слично јесте, али тек толико да помислите да сте за тренутак изгубили концентрацију. Вече је. Температура се приближава бројци од близу 39. Поспаност ме савладава.

Други дан. Јутро је температура 39,2. Почињу разлози за бригу. Почиње суочаавање са једним искуством, другим, трећим… А све по први пут! Користим народне лекове. Обарам температуру. Ох, ето разлога и за оптимизам. Кратко је трајао. Увече, поново термометар показује 38,8 степени. Поново ракија на ноге туширање, и – ујутру -36,8! А онда почињу дани пакла. Више не вреди ни ракија на ногама, ни туширање, температура се не спушта испод 39 степени.

Пети дан. Исто. Шести дан – још горе. Једно око боли до бесвести, и не видим на њега. Као да га је глауком захватио у свом обиму. А нисам имао глауком, бар су тако офтамолози рекли.

Синиша, хајде у болницу, жена ми каже, вероватно већ по зна који пут. Идем. Прво на Очно одељење.

Сви беже из просторије при мом уласку. А носио сам две маске. Можда баш због тога. Следе, капи, лекови. Продужавам до Инфективне клинике, кад већ имам превоз, а сам нисам могао да возим. Докторка ме погледа и све ми би јасно. – Сестро, водите га у собу, он кући не може, каже љубазна лекарка, пошто ме је послушала, измерила температуру, погледала право у очи и то неколико секунди. И ето ме у болничком кревету на Инфективној клиници. Поред мене, један пацијент са кисеоничком потпором, други, по сопственим речима, са јаком упалом плућа. Снимање једно. Позитивно. Снимање друго – позитивно. – Синиша, имате корону, претпостављам да знате шта то значи. Један лек, други, трећи, четврти… десети. На ред долази и рендген. Али рендген је рендген, убрзо стиже и скенер. Оно што није видео рендген у потпуности, скенер је снимио до детаља. Упала пућа. Чекају ме дани кревета, не дај боже и нешто друго, што би рекао мој пријатељ, свештеник из Гаја. Не треба превише дана, каквих дана, сати, да откријете ко вам је пријатељ у оваквим ситуацијама. У ситуацијама када пријатељство искључује било коју врсту интереса. Баш било којег.

Пролази један за другим даном. Једна за другом сестром, једна за другом лекарком, једна за другом спремачицом, улазе у собу и свака од њих ради свој део посла. Ниједан није неважан, поготово за пацијенте за које још нико не зна како су заражени. А не знам ни ја. Нисам ишао нигде, само улицом, али и тада с маском. У друштву нисам био са више од једног човека. Он је, на срећу, у потпуности здрав. Живот је то, онај коронски, шта да се ради. Пролазе дани у болници, а сусрети с особљем постају све непосреднији, има то своју тежину, која се нигде не мери, али се осети, јер увек има своју тежину. Права реч у правом тренутку, а да нисте ни свесни да је то она реч која вам баш недостаје у том тренутку.

Лек за леком, реч за речју, и прође 11 дана. Рано је још да размишљате о кући, каже једна изузетна особа, лекарка, рекао бих, није ми ваљда корона „ударила“ и на мозак, али свеједно, сви који су улазили у собу су различити, али исти, на свој начин. Такав однос, такви манири, таква сугестивна подршка, таква моћ обичне речи, то не може и не уме свако да изговори. Колико сам пута само размишљао о једној јединој речи, о оној која је сама по себи „више од речи“. О њој размишљам и данас.

Зато овом приликом нећу помињати имена тих дивних људи.. Ничије име, јер сви они, било да су жене или мушкарци, девојке или младићи, исти, на свој особени начин исти, онако како то само они знају и онако како их треба разумети, на прави, њихов, начин. Можда то не може свако, али неће они замерити, знају они и да постоје разлике међу људима, да нису сви исти и кад би хтели да буду, и у томе је њихова додатна величина. Зато, свака им част. Ово је само мали омаж ономе какви су то људи, с каквим ентузијазмом, с каквом енергијом, с којим односом, најпре према себи, а онда и према другима, у таквом односу не може се баш свако снаћи. И зато и није свако за сваки посао. Али није све ни у речима, речи су понекад само потврда онога што мислите, има доста тога у погледу, у околини око вас, у ономе што се зове „све на свом месту“, има доста тога и у ономе како доживљавате разговор оних који брину о вама, који не мора бити увек онакав какав очекујете, али је засигурно у вашем интересу , и не само вашем.

Рекох да нећу помињати ничија имена, зашто, зато што су имена само последица трајања у времену и на папиру, али направићу изузетак. Јер га је немогуће избећи. Један је настао ван времена, и ван папира, то је признање које је доктор Моша Марковић, тих дана мог пакленог искуства, лично добио од Александра Вучића, председника Републике Србије, свакако не без разлога, и то каквог, а друго име је име др Слободана Овуке, директора Опште болнице, који је од ове установе направио инстутуцију, ма како та реч звучала, али ред, рад и опремљеност је оно што ову болницу разликује од других, а да не говоримо и о неким другим разликама, јер не може бити баш свако оно што жели да буде, нешто му је дато од бога, нешто од његове породице, а понајвише од њега самог, јер нико себи не може дати више од самога себе. Ни у чему. У томе је величина ове болнице и сваког њеног одељења. И оних који су већ у потпуности сређени, до оних које сређивање чекају, а сређивање под надзором др Овуке је и те како добро познато. Не само пацијентима.

Једанаести дан сам изашао из болнице. С осмехом на лицу испратили су ме сви они који су се ту затекли, послом, разумљиво. – Чека вас контрола, Синиша, и водите рачуна о себи и другима. Да, једанаести дан пакла је прошао, а да ниједан није личио на оне ликове из пакленог окриља, заслужни су сви. Од докторке са пријемног, која је рекла да одлагања више нема, до докторке задужене за мој специфичан случај, од сестре која ме је одвела у кревет, до сестре која ме је из њега извела, од спремачице која је дезинфиковла просторије, до сервирки, које је бринуле да оно што оне донесу, сем у право време, буде и правог квалитета.

Зато, хвала, др Овука што сте направили институцију с којом се град, и не само град, поноси, хвала, др Марковићу што сте ми на контролном прегледу, на свој специфичан, људски, начин, рекли „да не чујете ништа што не треба чути“, хвала докторке које сте ме у правом тренутку примиле, хвала медицинске сестре које сте ме вашим, више него обичним људским односом, храбриле да се пакао може избећи, хвала спремачице на изузетној ангажованости на хигијени, хвала сервирке на љубазности која превазилази уобичајене оквире, али извините сви чија имена нисам поменуо. Вама то, уверен сам, не значи превише, јер сте ви део једног посебног света, оног коме припадају само изузетни, а ви сте сви, без сумње, више него изузетни.

Зато, довиђења до бољих времена и бољих околности. Дотле, срећно вам било, поштовано особље Инфективне клинике Опште болнице Панчево.

Синиша Батало

Извор: Старт 013, 27.02.2021.