1 2 3 4 5

Вести



НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ

Последњих година једна од друштвено најактуелнијих тема јесте тема породичног насиља и насиља уопште. Разлог томе је са једне стране „освешћивање“ друштва а са друге, експанзија овог проблема. Пораст насиља, по многим ауторима, доводи се у директну везу са друштвеним приликама у нашој земљи. Освешћивање друштва подразумева препознавање, како од стране појединца тако и од читавог система, одређеног понашања као насиља и поступања у складу са тим.

Постоје бројне дефиниције породичног насиља иако још увек није прецизно дефинисано ко чини чланове породице.

Драшкић (2005) наводи да породични закон,члановима породицесматра супружнике, бивше супружнике, децу, родитеље и остале крвне сроднике, као и лица у тазбинском или адоптивном сродству, односно, лица која везује хранитељство, лица која живе или су живела у истом породичном домаћинству.

Исти закон дефинише породично насиље као „понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице“.

УЗРОЦИ ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА

Прва разматрања везана за узроке породичног насиља полазила су од предпоставке да су насилници ментално оболеле особе и да се проблем насиља у породици може решити њиховим подвргавањем психијатријском третману и лечењу. Бројна истраживања која су уследила нису ишла у прилог горе наведеној хипотези. Наиме, добијени резултати показали су да је број ментално оболелих у насилничкој популацији пропорционалан броју ментално оболелих у нормалној популацији. Ова теорија престала је да важи као правило али и дан данас егзистира као могућност. Насилници могу бити ментално оболеле особе (особе са потврђеном дијагнозом психозе, наркоманије, алкохолизма...) као и особе са различитим поремећајима личности (психопатија).

Једна одређена група аутора сматра да је за насиље потребно двоје. Жртва и насилник су подједнако одговорни за ескалацију сукоба. Одређене особе испољавају мазохистичке тенденције и склоне су индуковању насиља, док су опет неке друге особе склоне садизму и насилничком понашању. Спој оваквих особа, како наводе аутори, не представља случајност, већ потребу. Тиме се може објаснити перзистенција насиља и у случајевима када жртва, објективно, има избора. Недостатак овог схватања огледа се у занемаривању чињенице да стране које учествују у насиљу никад нису равноправне по питању моћи.

Теорија „беса“ насиље објашњава кроз губитак контроле над сопственим понашањем у проблематичним ситуацијама. Пасивно агресивне личности склоне су кумулирању агресије и пражњењу исте по принципу „кратког споја“. То значи да на релативно малу провокацију одреагују изузетно бурно ( интензитет реакције не одговара интензитету провокације односно, много је интензивнији него што би се очекивало у неким „нормалним“ ситуацијама). Заступници ових теорија довели су у питање учешће свести односно свесну контролу понашања. У народу би се такво стање описало фразом „ пао му је мрак на очи“, док се у професионалним круговима такво стање означава као „ сужење свести“. Испоставило се да су насилници и те како свесни своје активности обзиром да бирају место где ће ударити жртву ( по местима покривеним одећом или косом).

Данас је опште прихваћена теорија моћи и контроле која подразумева постојање већег броја тахника ( емоционално, сексуално, економско злостављање, застрашивање, изолација...) којима се насилник служи да би постигао одређени циљ. Моћ једне особе заснива се на њеним личним карактеристикама ( особине личности, социјални, економски, образовни статус, друштвене улоге и слично). Моћ може бити увећана нпр. новцем али исто тако и умањена нпр. узрасним карактеристикама (стара лица), болешћу, инвалидитетом...

У већини породица не постоји баланс моћи. Најмоћнији члан породице свој статус може и требало би да користити у циљу подршке, заштите и подстицаја осталих чланова. Међутим, неретко се дешава да се та моћ злоупотребљава и користи у сврху контроле чланова породице кроз изолацију, застрашивање, злостављање, уцењивање...

Основни циљ насиља јесте успостављање апсолутне и перманентне контроле над члановима породице. Да би се постигла контрола, физичко насиље није увек нужно. Важно је жртву одржавати у сталном стању страха, а за то могу бити довољне и вербалне претње ( претње смрћу, онеспособљавањем, претње да ће се нанети штета особама за које је жртва изразито емоционално везана нпр. деци...).

Контрола увек доводи до изолације жртве, односно до њеног повлачења, удаљавања и прекидања социјалних контаката.

Застрашивањем се доминантно успоставља и одржава контрола. Међутим, насилници често користе и друге тактике. Тако нпр. тактиком „ ситних милости“ насилник подрива психички отпор жртве стварајући наду да ће се десити позитивна промена. Повременим краткотрајним демонстрацијама тих позитивних промена, насилник успева да контролише мишљење и ставове жртве. Жртва верује у „ добре намере“ насилника, везује се за њега при чему кривицу за његово понашање приписује спољашњим чиниоцима нпр. лошој економској ситуацији, губитку посла, фрустрацијама, алкохолу, несрећним околностима... Неретко се дешава да жртва прогласи себе кривцем верујући да се није адекватно понела у одређеној ситуацији, да је изазвала, испровоцирала...

ВРСТЕ ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА

Све појавне облике насиља, већина аутора, сврстава у четири основне категорије:

- физичко насиље;

- сексуално насиље;

- психичко ( емотивно) насиље;

- економско насиље.

Физички напад на другу особу сматра се физичким насиљем. Физички напад подрзумева гурање, одгуривање, повлачење за косу, шамарање, ударање, шутирање, угризе, дављење, штипање, бацање, наношење опекотина, гађање неким предметом...Тежине повреда које настају током оваквих напада могу варирати од лакших (огреботине, подливи, преломи) до озбињних телесних повреда које резултирају трајним инвалидитетом и смрћу.

Сексуално насиље подразумева сваку повреду полне слободе и морала, сваки вид деградирања и понижавања на сексуалној основи као и сваки вид присиљавања на сексуални однос. Оно укључује силовање, додиривање интимних делова тела, сексуалне примедбе, понуде, захтеве, уцене, шале, изразе лица и покрете тела који код жртве изазивају осећај стида или понижења.

Најраспрострањенији вид насиља јесте емотивно односно психичко насиље. Може се јавити као изоловани феномен а може се јављати и удружено са другим облицима насиља нпр. физичким, сексуалним...Овај вид насиља испољава се најчешће кроз вербални напад и коришћење речи у циљу вређања, исмевања, оптуживања, понижавања, претњи и застрашивања. У ову категорију насиља убрајају се и радње типа праћења, прислушкивања, проверавања, ограничавања комуникације и кретања, манипулације децом и другим члановима породице....

Данас, у савременом друштву, насиљем се сматра и неједнака доступност заједничким средствима, контролисање приступа новцу, спречавање запошљавања, образовања или стручног усавршавања, ускраћивање права на власништво и друго. Наведени облици понашања спадају у категорију економског насиља.

ДИНАМИКА ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА

Пракса је показала да једном почињен акт насиља у породицу има тенденцију понављања нарочито у случајевима кад насилник не трпи никакве негативне последице.

Насиље у породици карактерише постојање правилности у настајању, трајању и престанку. Та правилност се дефинише као циклус злостављања и обухвата неколико међусобно повезаних фаза (Стојковић, 2002.).

1. фаза – РАСТУЋА НАПЕТОСТ

Напетост, која настаје из различитих разлога, расте и жртва је свсна да је напад- насиље неизбежно. У овој фази почињу да се јављају мањи инциденти а жртва покушава да смири ситуацију и избегне насиље. Међутим, понашање насилника постаје све агресивније. Манифестације насилничког понашања, које ће уследити, су различите.

2. фаза - НАСИЛНИ ДОГАЂАЈ

За време насилног догађаја, који може трајати различито дуго, долази до неконтролисаног ослобађања напетости која се акумулирала током прве фазе циклуса. Код жртве се након насилног догађаја јавља шок, неверица и на жалост, порицање.

3. фаза – ЖАЉЕЊЕ И ИЗВИЊАВАЊЕ

Насилници различито реагују по питању почињеног насиља. Неки га поричу, неки умањују његов значај а неки признају да су починили насиље али не признају кривицу. Њу пребацује на жртву, друге људе, несрећне околности...

Без обзира на став који имају према почињеном насиљу, сви они показују жаљење и кајање, обећавају да се слични догађаји више неће поновити, жртву обасипају пажњом, љубављу...

КОЈЕ СУ МЕРЕ ЗАШИТЕ ОД НАСИЉА У ПОРОДИЦИ?

Мере заштите од насиља у породици јесу:

-издавање налога за исељење из породичног стана без обзира на право својине;

-издавање налога за усељење у породични стан без обзира на право својине;

-забрана приближавања члану породице на одређеној удаљености;

-забрана приступа у простор око места становања или места рада члана породице.

Ове мере одређује суд и могу трајати највише годину дана. Међутим, зависно од процене ситуације на терену, мере се могу скратити али и продужити.

Поступак за заштиту од насиља у породици се покреће тужбом. Тужбу подноси жртва, њен законски заступник, јавни тужилац или орган старатељства. Поступак је хитан што подразумева реализацију првог рочишта најкасније 8 дана од дана пријема тужбе.

КОМЕ СЕ ОБРАТИТИ ЗА ПОМОЋ?

За помоћ се треба обратити ОПШТИНСКОМ ЦЕНТРУ ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД који има овлашћења за покретање судског поступка, ургентно збрињавање... ИЛИ ПОЛИЦИЈИ.

Аутор текста: Марија Турењанин

дипломирани психолог

виша медицинска сестра

Литература:

1. Драшкић, М. (2005). Породично право и права детета. Београд. Чигоја штампа.

2. Голубовић, З. (1985). Породица као људска заједница. Загреб. Напрјед.

3. Игњатовић, Т. (2009). Насиље у породици и институцијална заштита. Приручник. Београд. Аутономни женски центар.

4. Стојковић, Љ. (2002). Брачни лавиринт. Београд. Аутономни женски центар.

5. www. paragraph. rs

6. www. scribd. com