Ресинхронизациона терапија срчане слабости бивентрикуларним „multi-site“ пејсмејкером

Срчани пејсмејкер је вештачки електрични стимулатор који се састоји од генератора пулса и електродног катетера којим се вештачки импулси преносе до срца.

Модерни генератори пулса имају тежину од 20-ак грама и погодни су за поткожну, препекторалну имплантацију, која омогућава комфоран живот и пуну активност. Постоје 3 врсте пејсмејкера: привремени и трајни антибрадикардни ПМ (VVI, DDD), кардиовертер дефибрилатор (ICD) и кардиовертер ресинхронизатор (CRT). Овакав пејсмекер CRT електростимулатор (кардиоресинхронизациона терапија) се зове још и пејсмекер за срчану слабост јер се користи код пацијената који имају срчану инсуфицијенцију, ослабљену функцију леве коморе и блок леве гране. Сматра се да код оваквих пацијената постоји асинхронизам или неуниформност у раду преткомора и комора.

Критеријуми који треба да буду испуњени за имплантацију CRT електростимулатора су:

1. трајање QRS комплекса ≥120 мсец,

2. ејекциона фракција леве коморе ≤ 35%,

3. дилатација леве коморе,

4. NYHA класификација (срчане слабости) III или IV.

Поуздано се зна да је кључни ефекат имплантације CRT-а корекција интравентрикуларне и атриовентрикуларне асинхроније. Резултати студија су показали да бивентрикуларна електростимулација смањује NYHA клиничку класу, долази до побољшања општег стања, повећава пређену дистанцу при шетњи (процењује се 6-минутним тестом ходања), повећава квалитет живота, смањује се морталитет и количина лекова за контролисање срчане слабости (3-4 уместо 5). И поред пажљивог одабира болесника за имплантацију CRT електростимулатора око 20% нема побољшања и/или се овај апарат не може имплантирати због немогућности канулације коронарног синусаили непостајања одговарајуће вене.

Имплантација је слична имплантацији класичног пејсмекера (у локалној анестезији, у трајању од 2-3ч) с тим што се пласира и трећа електрода за левукомору преко коронарног синуса.

Контраиндикације за имплантацију CRT електростимулатора:

Генерално гледано не постоје контраиндикације за ресинхронизациону терапију изузев код болесника који су у терминалној фази срчане инсуфицијенције или имају тежак облик плућне хипертензије. Да ли је оваква врста електростимулације сламка спаса пацијентима који су у терминалној срчаној инсуфицијенцији–показаће време. Сигурно је да представља добру потпору за пацијенте који су на листи чекања за трансплантацију срца.

Праћење болесника са имплантираним пејсмејкером започиње један месец након имплантације и наставља се након 3,6 или 12 месеци зависно од типа пејсмејкера, комплексности програмских могућности и стања батерије.

Компликације након уградње пејсмејкера могу бити: хируршке (инфекција места имплантације, хематом, акутни пнеумоторакс у току пунктирања поткључне вене, хематоторакс...), пејсмејкер синдром (замор, несвестица, синкопе, пулзације на врату и грудном кошу), пејсмејкер тахикардија. Такође, пожељно је да болесници буду најмање 30 цм удаљени грудни кошем од извора електромагнетног зрачења (телевизор, фен за косу) и да телефонирају на супротној страни од места имплантације ПМ. Строго је контраиндикована магнетна резонанца као дијагностичка метода. Постоје апарати нове генерације код којих је могућа дијагностика и пацијената са имплантираним ПМ.

Текст уредила на основу извора др Јелена Косановић

Извори:

Проф. др Драгољуб Манојловић; Интерна медицина I, четврто издање 2006.г.

Завод за уџбенике Београд; 109-122стр. Ковачевић Д, и сар. Савремена пејсмекер терапија. Институт за кардиоваскуларне болести Војводине, Сремска Каменица. Review article UDK 616.12-089.84:615.817 DOI: 10.2298/MPNS1012822K