МУЛТИПЛА СКЛЕРОЗА

Мултипла склероза (МС) је хронично инфламаторно обољење ЦНС-а које се карактерише бројним, изолованим подручјима у којима се испољавају запаљенске промене удружене са демијелинизацијом и глиозом (жаришта демијелинизације и плакови).

Учесталост МС је различита у различитим географским регионима. У подручја са високом преваленцом спадају земље Северне Европе, северни делови САД,Канаде и др., укључујући и Србију. Ове разлике су последица различитих фактора средине, али и генетских фактора. Низ фактора средине означено је као покретач МС (пушење, мањак уноса витамина Д исхраном, мања изложеност сунцу, инфекције Епштејн Бар вирусом и др.). Што се генетике тиче, сматра се да мултипли неповезани гени одређују предиспозицију за МС. Болест се јавља два пута чешће код жена него код мушкараца, најчешће између 16. и 55. године.

Кључне патолошке карактеристике МС су мултифокалне запаљенске промене у ЦНС-у (плакови) гдје је запаљенски процес удружен са оштећењем мијелина и релативно поштеђеним аксонима. До запаљења доводе циркулишући аутореактивни Т лимфоцити, који активирани на периферији у процесу молекулске мимикрије пролазе крвно-мождану баријеру и реактивирају се у ЦНС-у.

Ток МС је изузетно варијабилан. На једном крају спектра су пацијенти који имају бенигну МС, под којом се подразумева минимална онеспособљеност и после 15 година болести. На другом крају су ретки пацијенти са малигном МС,коју карактерише брза прогресија болести до тешке онеспособљености или смртног исхода после само неколико месеци трајања болести. Постоје три главна типа тока МС: релапсно-ремитентни, примарно прогресивни и секундарно прогресивни тип. Релапсно-ремитентни тип се карактерише акутним настанком неуролошких испада (фаза егзацербације, релапс), који су праћени потпуним или делимичним опоравком (ремисија). Егзацербације се развијају током неколико дана или недеља и јављају се у просеку 1-2 пута годишње у првим годинама болести, мада су индивидуалне варијације велике. У овој форми болести нема прогресије између атака болести, али сваки атак оставља нове неуролошке дефиците („таложење“ симптома и знакова), па се и опште стање пацијента постепено погоршава. Код већине ових пацијената после 10-15 година болест еволуира у секундарно прогресивну форму МС, коју карактерише споро али незаустављиво, прогресивно нагомилавање клиничких дефицита. Примарно прогресивна форма се од самог почетка карактерише спорим, континуираним нагомилавањем клиничког дефицита, са повременим платоима, као и ретким и привременим, краткотрајним побољшањима.

Симптоми и знаци МС укључују све симптоме који могу да настану као последица лезије било ког дијела ЦНС-а, од коре мозга до кичмене мождине. Региони ЦНС-а који су чешће захваћени од других су оптички нерви, перивентрикуларне регије, мождано стабло, мали мозак и кичмена мождина. Оптички неуритис је једна од чешћих првих манифестација МС која се манифестује наглим смањењем оштрине вида, замућењем у видном пољу и болом у оку при покретима булбуса. Лермитеов знак се током болести јавља код око 60% пацијената и означава осјећај „електрицитета“ који се спушта низ леђа и у ноге после флексије врата. Он означава лезију задњих колумни КМ и најчешће се везује за МС. Нистагмус у МС је чест налаз, а што се тиче лезије кранијалних нерава тригеминална неуралгија и једнострана пареза мимичне мускулатуре могу бити међу раним знацима ове болести. Сензитивни поремећаји често су почетни и са током болести неизоставни знаци (поремећај вибрационог и дубоког положајног сензибилитета, смањен осећај бола и лаког додира). Такође је често захваћен кортикоспинални пут, што се испољава у виду асиметричне спастичности, више изражена на ногама него на рукама, појачаним рефлексима и позитивним знаком Бабинског, уз парапарезу/параплегију. Често се јавља поремећај мокрења (оклевање при мокрењу, ургенција или инконтиненција), а нешто ређе фекална инконтиненција, ургенција или опстипација. Поремећај сфинктера и сексуални поремећаји (губитак либида) често су у корелацији са моторним оштећењем ногу. Церебеларни испади се манифестују атаксичним ходом, губитком координације екстремитета и церебеларном дизартријом. Чести су и психијатријски (најчешће депресија) и когнитивни поремећаји (сметње у расуђивању,пажњи и памћењу).

Што се дијагностике тиче, магнетна резонанца мозга је неурорадиолошки преглед избора којим се у преко 90% пацијената региструју мултипле лезије у белој маси. Међутим, налази на МР нису специфични за МС јер се јављају и у неким другим стањима (мождана исхемија, системски лупус, неуроборелиоза, Сјегренов синдром...). У ликвору код преко 90% пацијената се налазе интратекално синтетисане олигоклонални имуноглобулини Г. У цитобиохемијском налазу постоји нормалан или благо до умерено повишен ниво протеина, нормалан број ћелија или лака плеоцитоза. Суштина дијагностике је комбинација клиничких и параклиничких критеријума.

Не постоји каузална терапија МС. Данас прихваћена терапија обухвата:

а)терапију акутних егзацербација болести,

б) имуномодулаторну или имуносупресивну терапију која може да измени природни ток болести,

в) симптоматску терапију.

Кортикостероидна терапија утиче на скраћење трајања егзацербација и бржи ток опоравка после њих (пулсна доза 500 или 1000мг метилпреднизолона 3-5 дана, са постепеним смањењем доза). Основни имуномодулатори су интерферон бета, глатирамер ацетат, митоксантрон. Симптоматска терапија подразумева терапију против спастицитета, депресије, болова, тремора,поремећаја мокрења...Од великог значаја је и физикални третман са циљем да одржи покретљивост и спречи настанак контрактура код непокретних пацијената.

Др Ана Станојевић, Општа болница Панчево

Извор:

Неурологија –Владимир Костић, Београд 2018

https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/multiple-sclerosis/symptoms-causes/syc-20350269