1 2 3 4 5

Вести



ИНФЕКТИВНА МОНОНУКЛЕОЗА

Историјат:

Познати руски лекар Н.Филатов је 1885.год. први описао болест лимфних чворова у пределу врата која је праћена повишеном телесном температуром, ангином , увећањем јетре и слезине. E.Фајфер 1889. год. описује ово обољење, а болест по њему добија назив „Фајферова жљездана грозница“.

В.Тирке 1907.год. уочава промене у крвној слици , а Спринт и Еванс су 1920.год. констатовали да се ради о инфективном обољењу и да се током болести повећава број моноједарних ћелија у крви, те први пут употребили данашњи назив „инфективна мононуклеоза“.

Паул и Бунел су су 1932.год. у серуму оболелих открили различита (хетерофилна) антитела.

Епстен и Барр су 1964.год. открили вирусне честице у белим крвним зрнцима па узрочник по нјњима добија назив Епштајн-Барр вирус ( ЕБВ вирус).

О узрочнику болести:

Епстеин-Барр – ов вирус је из групе херпес-вируса, слабо је отпоран у спољашњој средини , тако да веома брзо пропада.

Епидемиологија – начин преношења болести:

Вирус је веома распрострањен у природи, а његов резервоар је човек- било да се ради о оболелој особи или здравом носиоцу вируса. Вирус се излучује пљувачком, а налази се и у крви као и у секрету грлића материце.

Степен заразности није висок , тако да је неопходан близак и дужи контакт осетљиве особе са инфицираном особом.

Такође је низак ниво клиничког испољавања , тако да већина инфицираних особа пролази инфекцију, без икаквих тегоба.

У земљама са нижим социо-економским статусом до инфекције долази у раном детињству, тако да већи део популације до четврте године бива прокужен овим вирусом, а сама инфекција најчешће пролази без икаквих тегоба и знакова.

У Северној Америци и код нас се око 50% инфекција овим вирусом одигра до пете године живота, без икаквог испољавања или у виду благе нетипичне инфекције. Других 50% популације долази у контакт са ЕБВ вирусом најчешће од 14.-25.године и тада се испољава као инфективна мононуклеоза. Болест се јавља појединачно, али су описане и мање породичне епидемије, као и епидемије у затвореним колективима (школе,инернати,касарнбе..). Појединачни случајеви се јављају током читаве године, а епидемије у периоду пролећа и јесени.

После акутне болести вирус се излучује пљувачком око 18 месеци, а затим повремено читавог живота, али је у том периоду (након месец дана) могућност преношења болести минимална. Пољубац олакшава ширење болести, па се у жаргону Инфективна мононуклеоза назива „болест пољупца“ . Ова се болест може пренети и трансфузијом крви, као и трансплантацијом ткива и органа. Након прележане болести остаје доживотна отпорност.

Ток болести:

Инкубација (време од заражавања па до почетка болести) најчешће траје 7-15 дана, али може и знатно дуже (30-50) дана. Почетак болести је постепен . Особа се жали на малаксалост, благу главобољу , губитак апетита. Болесник може бити без температуре, са лако повишеном температуром, али може имати и веома висиоку температуру која траје данима, ретко са тресавицом. Лимфни чворови на врату су увећани од самог почетка болести, али понекад и неколико дана касније . Обично су обострано симетрични , еластичне конзистенције, у групи или у низу, лако осетљиви на додир и са благим отоком околног ткива. Бол у гуши је карактеристичан, јавља се другог или трећег дана од почетка болести-понекад и касније , а попушта у другој недељи. Носни ходници су заптивени без секреције , због чега је пацијент присиљен да дише на отворена уста, а глас је са назалним призвуком. Ждрело је лако црвено, као и крајници који су крупни, некад толико увећани да се додирују на средњој линији затварајући пролаз ваздуху и храни. На крајницима нема скрама, али се фибринске скраме беличасто-сиве. Сиво-зеленкасте скраме се јављају када се накалеми бактеријска суперинфекција . Те скраме су обично дебеле, поштују границе и лако се скидају штапићем . Због увећаних лимфних чворова на врату често се јавља блед оток коже лица. Ређе се јављају и увећани лимфни чворови на другим местима- пазушно и препонски. У исто време долази до увећања јетре и слезине . У току болести се понекад јавља црвенкаста оспа по непцу , али и по кожи.

Након 2-4 недеље знаци болести се постепено повлаче , болесник улази у фазу реконвалесценције која траје 1-2 недеље, када још увек осећа умор, физичку исцрпљеност , док се јетра, слезина и лимфни чворови постепено повлаче.

Компликације:

Као и код сваке инфективне болести тако се и у току инфективне мононуклеозе могу јавити најразличитије компликације које су у суштини веома ретке : упала можданица и мозга, упала плућа и срчаног мишића, упала јетре. Најтежа компликација је пуцање слазине са последичним крварењем у трбушну шупљину.

Терапија :

Лечење подразумева примену медикамената уз хигијенско дијететски тежим. У почетку је довољна примена лекова за смањење температуре. Уколико се развије ангина са скрамама на крајницима онда се уводе антибиотици: природни пеницилин (Југоцилин) или цефалоспорини. Никако се не препоручују полусинтетски пеницилини (Пентрексил , Синацилин /Амоксицилин) пошто могу довести до појаве оспе по кожи. Која не значи да је пацијент алергичан на тај лек, већ је последица укрштене реакције лека са неким протеинима вируса. Увећана слезина захтева строго мировање у почетку болести, а у наредна два месеца и поштеду од физичког напрезања, како би се избeгло пуцaње њене капсуле и крварење опасно по живот.

Др Моша Марковић, инфектолог