1 2 3 4 5

Вести



ЛЕПТОСПИРОЗЕ

Лептоспирозе су акутна инфективна генерализована обољења која припадају зоонозама, а проузрокују их лептоспире.
Лептоспире су аеробне, спиралне, и покретне Грам - негативне бактерије.
Подељене су у две групе : Leptospira interrogans ( патогене ) и L.biflexa ( апатогене , сапрофитне ). Leptospira interrogans садржи више од 250 серотипова сврстаних у 23 серогрупе. У нашој земљи најчешћи серотипови су: L. icterohaemorrhagiae L. hardjo, L.pomona, L. bovis, L.cani-cola, и др.

Лептоспирозе су веома рспрострањене зоонозе, чешће су у пределима са тропском и влaжном климом. Природни резервоар лептоспира су дивље и домаће животиње (пацов , миш, слепи мишеви, шакали, лисице , пас, мачка, свиња, коњ, говедо и др. ) код којих лептоспире најчешће изазивају асимптоматски хронични интерстицијски нефритис, са дугогодишњим излучивањем лептоспира урином. Извор инфекције је урин дивљих и домаћих животиња које најчешће обољевају од асимптоматског нефритиса. Болест се преноси директним контактом са урином или ткивом инфициране животиње (ветеринари, сточари, ловци, власници паса) или чешће индиректним контактом преко воде, земље или хране загађене животињским урином (рудари, радници на депонијама, професионални рибари, пецароши, купачи и други). Улазна врата преко којих лептоспире продиру у организам су повреде на кожи, интактна слузница коњуктива и назофаринкса, ретко преко слузнице гастроинтестиналног тракта због киселости желудачне средине. Интерхумани пренос није могућ. Обољење има сезонски карактер најчешће је у летњим и раним јесењим месецима у виду мањих или већих епидемија или спорадично.

У основи патогенезе лептоспира лежи генерализовани васкулитис. Патолошке промене одговарају дејству ендотоксина. Хуморални и ћелијски имуни одговор елиминише лептосире или смањује нихов број у организму инфициране особе.
Лептоспироза је генерализовано обољење која има циклични ток са бифазном температурном кривуљом. Инкубациони период траје 7-14 дана након чега се у 90% случајева јавља лака аниктерична болест која се манифестује фебрилношћу 4-5 дана после кога следи афебрилни период 1-2 дана и поновна фебрилност са манифестацијом захваћеног органа или система органа. У 10-15% случајева лептоспирозе протичу као тешка болест праћена иктерусом и хеморагијама без јасно дефинисаних фаза болести - Вајлов синдром.
Аниктерични облик лептоспироза, почиње нагло високом температуром до 39, главобољом, боловима у мишићима посебно у доњим екстремитетима , изразитом малаксалошћу, понекад абдоминалним боловима и повраћањем , коњуктивитисом или коњуктивалним крварењем . Тегобе се постепено повлаче и уколико се не јави друга фаза болести , лептоспирозе остају непрепознате. Друга фаза болести се јавља 1-2 дана након краткотрајног побољшања и манифестује се симптомима и знацима појединих органа. Најчешће се јавља серозни менингитис , понекад се јавља пнеумонија, нефритис, осип, анемија, фебрилни гастроентеритис, који пролазе без секвела .

Иктерични облик лептоспироза – Вајлов синдром је најтежи облик болести који се манифестује наглим почетком, општим инфективним синдромом као и код аниктеричнх облика болести али после септичне фазе болести не следи опоравак . Температура може имати тенденцију пада али адинамија се продубљује, јавља се олигурија, епистакса, петехијална крварења по кожи и иктерус. Болесниково опште стање је веома тешко, интоксициран је, са ниском тензијом, зажарен у лицу, са јасним коњуктивитисом и честим лабијалним херпесом. Јетра и слезина су умерено увећане а менингеални знаци могу бити изражени. У 95% оболелих са Вајловим синдромом јавља се менингитис, иктерус брзо прогредира, јавља се анурија као и знаци уремије са енцефалопатијом. Могу се јавити знаци миокардитиса, пнеумонитиса, панкреатитиса и масивнија крварења по кожи и из гастроинтестиналног тракта. Смртност је висока, спонтани опоравак је редак, реконвалесценција је дуга и траје 2-3 месеца .

Дијагноза се поставља на основу епидемиолошке анкете, клиничке слике и лабораторијских анализа .У првој фази болести дијагноза мозе бити потврђена налазом лептоспира у крви и ликвору ( PCR tehnikom ). Серолошке реакције могу бити позитивне од 10 недеље и одржавају се неколико месеци ( ELISA test i testovi mikroaglutinacije ).
Терапија подразумева примену Пеницилина Г, а а код болесника преосетљивих на пеницилин примењује се еритромицин или вибрамицин. Тешке облике болести прати мултиорганска дисфункција што захтева лечење у јединицама интензивне неге .
Прогноза болести зависи од година старости болесника, коморбидитета и вируленције спирохета . Леталитет се креће од 2,5до 16,4%. Смртност код аниктеричних облика болести је изузетно ретка . Болест не оставља хрониците.

Неспецифична превенција подразумева ветеринарске и опште санитарне мере, дератизацију, коришћење заштитне одеће и обуће, заштитних рукавица код професионалне изложености. Специфична превенција подразумева вакцинацију домаћих животиња мртвом вакцином против лептоспирозе, док се вакцинација ризичних група људи ретко спроводи . Хемопрофилакса подразумева примену доксицилина 200мг једном недељно у току камповања или после контакта са манифестно оболелом животињом .

Текст на основу извора уредила др Мартина Цветковић, клинички лекар на одељењу инфективних болести ОБ Панчево.

Извори:
,,Инфективне болести – за студенте медицине“ Уреднице : Весна Туркулов и Снежана Бркић , аутори : Бркић С , Цвјетковић Д, Чанак Г, Димић Е, Додер Р, Фабри М, Јовановић Ј, Севић С, Стефан –Микић С, Томић С, Туркулов В, Вукадинов Ј. Медицински факултет у Новом Саду, 2015.