АНЕМИЈСКИ СИНДРОМ И ЛЕЧЕЊЕ АНЕМИЈСКОГ СИНДРОМА ТРАНСФУЗИЈАМА КРВИ

Код болесника са тешким хемобиолошким поремећајима, који могу неретко и да угрозе живот, трансфузијама крви и/или одговарајућим хемопродуктима, могуће је значајно смањити морбидитет и морталитет пацијената. Основни циљ трансфузија је одржавање хомеостазе и одржавање:
- капацитета за везивање и транспорт кисеоника
- циркулишућег волумена крви
- хемостазних функција
- имуног одговора на инвазивне агенсе

Трансфузије су веома користан вид лечења, али исто тако могу бити удружене и са нежељеним ефектима , те тако њихова примена није без ризика по здравље болесника.

Приликом акутног губитка крви долази до ослабљене ткивне перфузије, те је неопходна брза корекција. Најчешћи узроци акутног губитка крви су крварења током трудноће и/или порођаја, приликом саобраћајних несрећа, ратних и осталих повреда, у току извођења хируршких интервенција. При настанку таквих акутних стања, када се губи велика количина крви, у организму долази до активације више компензаторних механизама, а у циљу рестаурације циркулације, као и обезбеђења ткивне перфузије виталних органа, као што су мозак, миокард и бубрези. У тренутку када наведени компензаторни механизми постану неефикасни долази до настанка ацидозе, као и до пораста капиларне пермеабилности. Такво стање доводи до тешких циркулаторних поремећаја и прогресивног пада крвог притиска – настаје хиповолемијски шок. Независно од узрока настанка крварења, збрињавање подразумева:
1.што бржа реституција болесника
2.непосредно утврђивање извора крварења и његово заустављање, али пре свега неопходно је придржавати се правила приоритета, што значи:
1.надокнада и одржавање волумена циркулишуће крви
2.обезбеђивање капацитета крви за везивање и пренос кисеоника
3.рестаурација колоидно-осмотског притиска плазме
4.успостављање функција хемостазе

Пре свега, одрасле особе, претходно здраве , у току крварења могу толерисати губитак циркулишуће крви све до 20%, што би значило око 1 литар крви.
Када губитак крви буде 20-30% (што би значило око 1-1,5 литар крви), приступа се надоканди. Када је губитак > 30% крви, болесник улази у стање хипоксије, те долази до постепеног развоја клиничке слике хиповолемијског шока. У таквим стањима неопходна је корекција, најпре, оксиформне функције крви, примењује се трансфузија еритроцита. Уколико дође до масивног губитка крви, >50% циркулишућег волумена крви, који је настао унутар 3 сата- примењује се поред еритроцита и трансфузија тромбоцита. Већи губици крви, односно обилнија крварења често настају у склопу хируршких процедура (кардиоторакалних, абдоминалних, гинеколошких и других). Тада се настали губици крви могу редуковати тзв. ИНТРАОПЕРАТИВНИМ СПАШАВАЊЕМ КРВИ/ЕРИТРОЦИТА , наравно уколико је на располагању опрема, као и едуковано медицинско особље за ову процедуру. У литератури најчешће се срећемо са термином трансфузија крви, те се најчешће под овим тремином подраземева трансфузија еритроцита. Већина препарата еритроцита има рок трајања од 28-42 дана, што зависи од упутребљеног конзерванса тј. антикоагуланса. Антикоагуланси, који су употребљени осим цитрата садрже и одрђени проценат адитивних супстанци, које одржавају енергетски капацитет еритроцита, те тако омогућавају преживљавање минимум 70% трансфундованих еритроцита у циркулацији примаоца и након 24 часа од примењене трансфузије.
Данас су на располагању бројни хемопродукти...

ДЕПЛАЗМАТИСАНИ ИЛИ КОНЦЕНТРОВАНИ ЕРИТРОЦИТИ
се припремају из јединице целе крви, центрифуговањем и одвајањем плазме. Хематокрит (Хцт) однос волумена еритроцита и волумена пуне крви износи 0.65. Анемије изазване супресорним дејством појединих хроничних инвазивних поремећаја, а у склопу бактеријске, вирусне или паразитарне инфекције, као и у склопу малигних обољења, коригују се трансфузијама деплазматисаном крви. Циљ саме трансфузије јесте повећање и одржавање веће концентрације хемоглобина (Хгб) од оне које ствара симптоме анемије. Уопштено, важи начело, да свака примењена јединица депл. крви, која је трансфундована просечној одраслој особи, ће довести до пораста вредности Хцт за око 0,03 (3%) уз истовремено повећање концентрације Хгб за око 10 г/л.

ИСПРАНИ ЕРИТРОЦИТИ
Еритроцити испрани коришћењем NaCl (физиолошки раствор), биће одстрањени имуноглобулини и остали плазматски протеини, тј алергени, а међу њима најважнији имуноглобулин А, затим редукована концентрација калијума, смањен садржај антикоагулантско-конзервишућег раствора, али и ћелијских микроагрегата и отклоњен одређен број леукоцита. Хематокрит износи 0,45. Свакако, примена овако спремљених еритроцита индикована је код болесника са анемијским синдромом, а који испољавају алергијске , анафилактоидне реакције , као и споредне ефекте на трансфузије целе крви.

РЕСУСПЕНДОВАНИ ЕРИТРОЦИТИ
Представљају данас најчешће доступну и коришћену компоненту еритроцита, а представља компоненту из које је скоро сва плазма уклоњена и замењена адитивним раствором, док су еритроцити ресуспендовани у специјалном хранљивом раствору. Хематокрит ових еритроцита износи око 0,50. Предност примене овакве компоненте еритроцита јесте лакше трансфундовање и ређа појава реакција на конституенте плазме.

ДЕЛЕУКОЦИТОВАНИ (ФИЛТРИРАНИ) ЕРИТРОЦИТИ
Имају редукован број леукоцита и тромбоцита, те се код прималаца снижава ризик од алоимунизације на антигене главног локуса ткивне подударности, преношења вируса ( CMV и других), имуносупресија и посттрансфузиона болест калем против домаћина. Хематокрит овог препарата је око 0,55.

Текст уредила на основу извора др Гордана Ивковић, клинички лекар у Служби за трансфузију крви, Опште болнице Панчево

Извор: „Клиничка трансфузиологија“ – аутори: Вукман Глигоровић и Бела Балинт