1 2 3 4 5

Вести



ЛАБОРАТОРИЈСКЕ АНАЛИЗЕ

У хуманој медицини, највећи број болести има два начина испољавања:
1. Оно што пацијент осећа као непријатно и што му смета су субјективне тегобе. Те субјективне тегобе називамо и симптомима болести.
2. При прегледу, лекар тражи објективне промене на телу болесника. Те промене називају се знаци болести.

Појава симптома и знакова болести само говори да је једна особа оболела. Клиничари примењују одређену методологију да би утврдили који је огран оболео и која је болест у питању. Та методологија се назива постављање дијагнозе болести.

Утврђивање симтома и знака болести јесте стуб успостављања дијагнозе. Ипак, релативно често клиничару се не искључује могућност да је у питању неко друго обољење које се слично испољава. Да би успоставио праву дијагнозу и донео одлуку о правом лечењу лекар може затражити нека од допунских испитивања:
1. лабораторијска (хематолошка, биохемијска, микробиолошка, серолошка, имунолошка)
2. радиолошка (рендгенска, ултразвучна, „Це-Те“ скенер, магнетна резонанца, радиоизотопија)
3. остало (ендоскопија, ергометрија,спирометрија, итд.)

Осим успостављања дијагнозе, ове методе помажу клиничару и у:
1. Праћењу тока болести. На пример, при лечењу малокрвности лекар може у више наврата тражити ниво хемоглобина да би се стекао увид у одговор организма пацијента на дату терапију.
2. „Скринингу“. Обољења често могу дати симптоме (тегобе) тек у касној фази. „Скрининг“ методе омогућавају лекару да успостави могућу дијагнозу у раној фази - када нема симптома, а уз праву терапију могуће је спречити даљи напредак и тешке последице обољења. Папаниколау-тест при редовном гинеколошком прегледу је „скрининг“ метода за рак грлића материце, а мамографија и ултразвук дојке за рак дојке.

Даљи текст бави се првенствено лабораторијским испитивањима.

Познато је да телесне течности садрже одређене материје, и то у одређеној концентрацији. Код разних болести концентрације тих материја могу бити поремећене – повишене или снижене. Такође, телесне течности могу променити изглед: постати мутне, променити боју итд... Стога, узимањем узорака телесних продуката (крв, мокраћа, столица, мождана течност, сперма, пљувачка, спутум) и испитивање о поремећају њиховог изгледа, као и концентрације материја у њима могу нам дати клинички вредне податке.

Микроби (бактерије, гљиве, вируси, паразити) се такође могу наћи у овим узорцима. Надаље, они могу напасти кожу и слузокожу. Уколико је потребно, брисом ових површина и обрадом ових узорака потврђује се или се отклања сумња на могуће инфекције.

Од свих телесних течности, најчешће бива узоркована крв. Након што се кожа дезинфикује, вена се убоде углом на коју се наставља посебно дизајнирана стерилна епрувета где крв доспева. Епрувета се означи именом пацијента, односи се у лабораторију, где се налазе машине које аутоматским продецурама издвајају крвне ћелије од течног дела крви – крвни серум. Машина анализира серум и очитава концентрације тражених материја. На крају, резултати се упоређују са референтним/граничним вредностима („нормалним налазом“).Треба напоменути да се референтне вредности разликују у зависности од пола, узраста, али и од лабораторијске машине. Подразумева се да су резултати доступни само надлежним медицинским радницима.

На слици дата је расподела референтних вредности лабораторијских параметара у здравој популацији, као и како то изгледа на примеру серумског AST.

o Уочава се да је интервал референтних вредности обухвата 95% здраве популације. То значи да ће 5%, или свака двадесета здрава особа добити резултате ван оквира.
o Са друге стране, ни 100% болесних не добијају увек абнормалне резултате, посебно у раним фазама болести.

Клиничар такође мора да има на уму могуће биолошке варијације, посебно код биохемијских параметара који показју знатну варијабилност. Она се може наћи међу особама у здравој популацији, али и код једне исте особе у складу са променом годишњих доба, биолошких ритмова, уносом хране, физичке активности (нпр. креатинин).
Методика узимања узорка и његова лабораторијска обрада у данашње време јесте јако софистицирана, али није непогрешива и не добијени резултат не мора увек, осликавати концентрацију тражене супстанце у организму. Стога је битно тумачити резултат у складу са статистичком вероватноћом, системским, али и спонтаним грешкама итд.

ЗАКЉУЧАК:
• Нормални резултат не гарантује здравље. Иако је добар знак имати све резултате унутар нормалних граница, то није гаранција. За многе тестове постоји преклапање у резултатима здравих и оболелих, стога и даље постоји могућност за неоткривени проблем. За неке оболеле лабораторијске анализе одговарају нормалним, нарочито у раним фазама болести.
• Абнормални резултат не подразумева болест. Ипак, он захтева да се на њега обрати пажња, посебно ако су резултати анализа далеко ван просека.
• Због свега наведеног, неопходно је лабораторијске резултате упоредити са постојањем одређених симптома и знака болести.

Текст на основу извора уредио др Стефан Живановић, Општа болница Панчево

Извори:
Клиничка пропедевтика, М.С. Ристић, Слободан М. Ристић, Зоран М. Ристић, друго издање
Oxford Handbook of Clinical Medicine, осмо издање
https://labtestsonline.org/articles/laboratory-test-reference-ranges
https://acutecaretesting.org/en/articles/interpretation-of-laboratory-results