Лабораторијске анализе - испитивање згрушавања

Крв је течно ткиво људског тела. Састоји се из ћелијских елемената (беле и црвене крвне ћелије, крвне плочице) и крвне плазме. Крвна плазма се, надаље, састоји из воде и разноврсних молекула који су у њој растворени. Међу тим молекулима налазе се и они са способношћу да покрену и одрже низ хемијских реакција који се једном речју зове: згрушавање.
Згрушавање (коагулација) крви је природни процес који има за циљ да ограничи излив крви из повређеног крвног суда и/или ткива. Такође, оно се дешава спонтано и у епрувети приликом узорковања крви за потребе уобичајених лабораторијских анализа - крвна слика, шећер у крви, ензими, итд. Када се крв у епрувети згруша, она се може центрифугирати у апаратима и тиме лакше испитати на тражене молекуле. Сада се таква течност зове крвним серумом, јер су сада у хемијским реакцијама потрошени молекули који су довели до коагулације (углавном протеини: фибриноген и остали „фактори коагулације“). То је, иначе, разлика између плазме и серума.

Уколико лекар сумња на поремећај крварења код пацијента, или пацијент има стање или је под терапијама које склоност ка крварењу чине вероватнијом, може тражити да се крв испита у те сврхе. Том приликом крв ће бити узета ради тестова коагулације, али и комплетне крвне слике и евентуално периферни размаз крви. (последња два објашњена у тексту: „Лабораторијске анализе: комплетна крвна слика“ )
У те сврхе крв се узима из вене у посебну епрувету, која фабрички садржи антикоагулациони материјал (супстанце које спречавају згрушавање). На тај начин се не губе протеини од значаја за ова тестирања. Пре узимања узорка крви није неопходна никаква посебна припрема, али уколико је пацијент на антикоагулантној терапији крв треба дати пре него што узме свој лек.

Испитивања коагулације подразумевају следеће:

Протромбинско времe (PT)
Згрушавање крви се може преставити као каскада хемијских реакција са два различита почетка а заједничким крајем. Тако постоје спољашњи, унутрашњи и заједнички пут коагулације (згрушавања). Спољашњи пут покенут је повредом ткива, а унутрашњи повредом крвног суда. Једном покренути, ова два процеса удружују се у један – заједнички пут, како би се цео процес згрушавања успешно окончао.
Протромбинско време је време потребно узоркованој крви да оформи угрушак, по додавању реагенса (тромбопластин). Служи да се измери активност спољашњег пута, тј. фактора коагулације: I, II, V, VII, X.
Може се изразити у секундама, али и као однос резултата према контроли: тако се добија INR (International Normalized Ratio) . Нормалан однос је 0,9 до 1,2. У пракси, најчешће се користи за праћење болесника на оралној антикоагулантној терапији (ОАКТ) лековима попут варфарина и сл.
Унос варфарина и сличних лекова може продужити протромбинско време, а и стања као што су болести јетре, недостатак витамина К, дисеминована интраваскуларна коагулација (ДИК).

Активирано парцијално тромбопластинско време (аPTT)
Мери активност унутрашњег пута; у крв се додаје каолин. Може утврдити поремећаје фактора I, II, V, VIII, IX, X, XI, XII.
Нормално „аPTT“ је 35-45 секунди. Продужава се употребом хепарина, хемофилија, ДИК, дисфибриногенемија (нпр. антифосфолипидни синдром).
При тумачењу, вредности „аPTT“ и“ PT“ се увек заједно посматрају.

Тромбинско време
Мери активност фибриногена у крви (једног од фактора коагулације); за то се у узорак додаје тромбин, који претвара фибриноген у фибрин. Нормално време је 10 до 15 секунди. Узрок продуженог тромбинског времена обично је терапија хепарином, али и ДИК, дисфибриногенемије.

Време крварења
Мери целокупну хемостазу; (хемо=крв, стазис=заустављање). Хемостаза се састоји из три чина, од којих је коагулација последњи.
Време крварења се мери тако што се направе две мале секотине по кожи подлактице испитаника. Нормално време је испод 10 минута. Како ова проба умногоме зависи од испитивача, то јест, сматра се субјективном, она се ретко изводи. Ради објективнијег тестирања може се размотрити „PFA-100“ – машина која имитира овај процес.

Де-димер
Де-димер је производ разградње фибрина, отпуштеног током разградње крвног угрушка. Ово се дешава током ДИК-а, или у присуству тромбоемболијског процеса – тромбозе дубоких вена или плућне тромбоемболије, када налазимо знатно повишене нивое овог молекула у крви. Осим ових стања, може бити повишен и у запаљењу, нпр. инфекција или малигни процеси.

ТУМАЧЕЊЕ
„PT“: Уколико је продужено указује на болест јетре или употребу антикоагуланса. „aPTT“: Уколико је продужено указује на болест јетре, хемофилију или употребу хепарина
Уколико су оба ова времена повишена, са сниженим крвним плочицама и повишеним Де-димером треба размотрити постојање ДИК-а.
Време крварења: Повишено у фон Вилебрандовој болести, поремећајима тромбоцита, али и ниским дозама аспирина.

Teкст на онсову извора уредио, др Стефан Живановић, Општа болница Панчево

Извори:
„Oxford Handbook of Clinical Medicine“; 8 изд. 2012.
„Приручник за практичне вежбе из биохемије“, (Александра Исаковић et al.); 7. изд. Универзитет у Београду, 2015.
https://labtestsonline.org