14. јун – Светски дан добровољних давалаца крви

Светски дан добровољних давалаца крви се обележава на дан када је рођен аустријски биолог и лекар Карл Ландштајнер (1868—1943) који је заслужан за откриће крвних група код човека, за шта је 1930. добио Нобелову награду.

Светски дан давалаца крви је почео да се обележава 2004. године у Јоханезбургу. Дана 23. маја 2005. године скуштина Светске здравствене организације је усвојила резолуцију којом се сагласила да се овај дан обележава сваке године и препоручила земљама чланицама да он постане саставни део националних програма за повећање броја добровољних давалаца. Широм света 14. јуна се организују различите манифестације са циљем да се подигне свест о виталној улози трансфузије крви у спасавању живота и унапређењу здравља људи, као и да се апелује на људе да редовно дају крв како би се спречиле несташице у болницама и клиникама, а посебно у земљама у развоју где су количине прикупљене крви веома ограничене.

Крв и крвни деривати представљају лек за пацијенте и неопходни су да би неко био излечен и да би нечији живот био спашен. Добровољно давање крви је најпознатији и најчешћи вид јавног означавања хуманости јер тиме што се да крв, помаже се некоме коме је јако потребна. Суштина свих давања крви је да се скупи довољна количина сигурне крви и да постигнемо да пацијента чека крв, а не да они чекају крв.

Све здраве особе мушког и женског пола старе од 18 до 65 година могу дати крв, уколико задовољавају медицинске критеријуме после лабораторијског и лекарског прегледа. Просечна одрасла особа има 70 мл крви на килограм телесне тежине. Особа од 70 кг има око 5 до 5,5 литара крви. Може да се да тринаести део од укупне количине тј. до 450 мл крви.

Време да се надокнади „течни“ део крви из резерви је тридесетак минута, а ћелијски елементи за 30 до 60 дана. Дневно се створи 50 мл нове крви и исто толико разгради. Стварање крви у костној сржи може да се повећа 6 пута (6x50 мл=300 мл дневно), што значи да дата количина крви теоријски, може да се обнови за један и по дан. Најспорије се надокнађује гвожђе које улази у састав сваког црвеног крвног зрнца. Зато је размак између два давања 3 до 4 месеца.

Једини медицински пропис након давања крви је да се попије довољно течности. Исхрана и физичке активности су уобичајене. После давања крви не треба пушити 2 сата, а сати не треба радити поред нежаштићених опасних апарата и машина. Крв се даје из вене у прегибу лакта где је убод најмање болан. Компликације у вези са давањем крви не постоје. Ниво рада трансфузиолошких установа је такав да високо стручан и обучен кадар обезбеђује максималну сигурност даваоцу.Целокупан материјал за узимање крви је стерилан, апироген и за једнократну употребу.

Вишеструко давање крви није опасно и не доводи до повећања или губитка тежине, не повећава нити смањује апетит, не смањује нити повећава радну способност. Постоји неколико стотина наследних својстава- крвно групних антигена, сврстаних у двадесетак крвно групних система као што су: АБО, Рх и други. Крвне групе су биолошка наследна својства и налазе се на мембрани крвних и већине других ћелија у организму. За трансфузију, као вид трансплантације ткива, најважније су АБО и Рх јер без података о њима се не сме употребити ни једна јединица крви. Заступљеност крвних група у нашој популацији је: А- 41%, О- 39%, Б-15%, АБ- 5%, Рх + 85%, Рх - 15%.

Припремила на основу извора др Милица Калкан

Извори:

www.who.org

Апотека Врбас