1 2 3 4 5

Вести



КОЛОРНИ ВИД (историјски аспект)

Светлост је једини извор боје. Све боје настају или директном емисијом електромагнетних таласа одређених таласних дужина или њиховом рефлексијом односно апсорпцијом у обојеним структурама. Уколико су ове структуре довољно танке да омогућавају пролаз неких електромагнетних таласа (између 380 и 700 нм) део тих таласа бива и пропуштен (ефекат филтера).
Физички основ за светлост и боју постоји објективно ван нас. Дакле, трансцедентан је. Светлост и боја као субјективни доживљаји настају тек деловањем ових електромагнетних таласа на видни анализатор.

Иако је вековима познато да се сунчева светлост при проласку кроз кристале расипа у низ боја, тек су радови Newton-а показали да се спектар видљиве сунчеве радијације (беле светлости сунца) после преламања кроз призму расипа у 8 боја спектра. Newton је 1666. године пропуштајући сунчеву светлост кроз стаклену призму добио спектар боја и после низа експеримената дошао до следећих закључака:
а) светлосни зраци различите боје одликују се различитим преламањем кроз призму.
б) сунчева светлост се састоји из светлосних зрака различитог степена (индекса) преламања – црвени се преламају најмање, плави највише.
Своје експерименте из оптике (33 огледа) објавио је у посебној књизи 1707. године у Лондону. Не треба много наглашавати да су његови закључци у то време значили праву револуцију у начину тумачења феномена боје. Вековима сакупљано искуство кроз радове генерација сликара са пигментним бојама требало је сагледати на један нови начин. И присталице и противници нових сазнања су имали у својим редовима многа чувена имена из области науке, уметности, филозофије. Добар део своје стваралачке енергије потрошио је, на пример, Goethe да докаже да Newton није у праву. Није успео. За историју су остали његови бројни радови из ове области.

Само електромагнетни таласи између 380 и 700 нм доспевајући у око делују на штапиће и чепиће и изазивају осећај светлости и боја. Развој саобраћаја, појава светлосних сигнала и првих несрећа везаних за нераспознавање сигналних боја повећали су интерес за ове проблеме и довели до конструкције тестова за отривање урођених аномалија колорног вида.

Seebeck (1837) и Wilson (1855) користе делове обојених предмета и утврђују да су конгениталне колорне аномалије чешће код мушкараца. Holmgren (1878) са својим вуницама ствара први тест који је имао и клиничку примену. Значајан корак напред чине Stilling, који 1878. конструише прве псеудоизохроматске таблице и Nagel, који почетком ХХ века (1907) у клинику уводи аномалоскоп. На основу ових испитивања је данас несумњиво да међу индоевропским народима 8% мушкараца и 0.4% жена показује урођену аномалију у распознавању боја различитог степена.

Наслеђе урођених колорних аномалија у осовини црвено – зелено је типичан пример рецесивног наслеђиавања везаног за пол. Лоцирање одговорног гена за колорни вид на хромозому Х (1911) је заправо први почетак стварања мапе људског генома.

Teкст на основу извора уредио др Милан С. Главонић, Офталмолошко одељење Општа болница Панчево.

Извори:
1. Cvetković D i saradnici: Evolucija i genetika kolornog vida, Kolorni vid, CIBID, Med. Fak. Beograd, 2006
2. Guyton CA, Medicinska fiziologija, prevod, Savremena administracija, Beograd.: 566-573, 1996.