АЛЕРГИЈСКA КИЈАВИЦА

Алергијска кијавица (лат.Алергијски ринитис) је запаљење носне слузнице које изазивају инхалациони алергени.

Алергени су протеински молекули који су способни да код генетски предиспонираних особа, доведу до појаве неког алергијског обољења (алергијска кијавица, бронхијална астма, атопијски дерматитис). Атопија је склоност појединца, да одреагује бурнијим одговором имуског система (повећана продукција IgE Антитела) на убиквитарне алергене, који су за друге људе нешкодљиви, што претставља склоност ка испољавању атопијских болести (атопијски дерматитис, алергијска кијавица, алергијска бронхијална астма). Сама атопија није болест.

Алергијска кијавица претставља најчешћу алергијску болест, а према подацима Светске здравствене органзације и најчешћу болест данашњице.Последњих 10-15 година, учесталост алергијске кијавице попримила је епидемијске размере, и од ње болује више од 500 милиона људи широм света. Најчешће се испољава у узрасту од 15 до 25 године живота, али се може јавити у било ком животном добу. Нешто чешће оболевају дечаци. Алергијску кијавицу могу да изазову алергени отвореног простора где спадају полени дрвећа (највећа концентрација у време највећег цветања, у априлу и мају), полени трава (јун, јул) и полени корова (август, септембар, октобар). Кијавица која је изазвана овим алергенима зове се ПОЛЕНСКА, СЕЗОНСКА. Алергијску кијавицу могу да изазову алергени затвореног простора где спадају гриње кућне прашине, од којих је најзаступљенија Dermatophagoides pteronyssinus, али и неки други инхалациони алергени, животињска длака, перје, буђ. С обзиром да су ови алергени присутни током целе године оваква кијавица назива се ЦЕЛОГОДИШЊА, ПЕРЕНИЈАЛНА.

Алергијска кијавица се може поделити и на ИНТЕРМИТЕНТНУ (ПОВРЕМЕНУ) која се рецимо јавља само у сезони полена, и ПЕРЗИСТЕНТНУ која траје дуже код рецимо алергије на гриње кућне прашине.

Алергијска кијавица може бити и АКУТНА И ХРОНИЧНА.

Клиничке манифестације акутне алергијске кијавице су обилно цурење из носа бистре воденасте секреције, кијање у нападима, отежано дисање на нос услед отока слузнице носа, свраб слузнице носа, меког непца и грла, сливањем секрета у грло, суви кашаљ, главобоља, промуклост, поновљено крварење из носа. Уз све то могу бити придружени очни симптоми (свраб, црвенило, сузење ока). Клиничке манифестације хроничне алергијске кијавице су отежано дисање на нос, минимална секреција, одсуство учесталог кијања, дисање на уста, ноћно хркање, губитак осећаја за мирис (аносмиа). Такође, особе са алергиском кијавицом често имају и опште симптоме у виду умора, раздражљивости, слабе концентрације, смањеног апетита, несанице, због отежаног дисања и неиспаваности. Особе са алергијском кијавицом имају честе синуситисе као компликацију (одрасли) и честе упале средњег уха (деца).

Дијагноза алергијске кијавице поставља се на основу:

-анамнезе и физикалног прегледа

-кожних проба (пробе убодом игле, на подлактици, које се читају за 20 минута) на стандардне инхалационе алергене

-мерења укупног и специфичног IgE у серуму болесника (доказ да постоји преосетљивост на одређени алерген и склоност ка развоју алергијске болести)

-специфичног ринопровокационог теста (за доказивање преосетљовсти на алерген који се сумња. Под „позоитивним“ се сматра налаз цурења из носа бистре секреције, отежано дисање услед отока носне слузнице, и појава кијања)

-Преглед оториноларинголога.

Алергијска кијавица се лечи неседирајућим инверзним Х1 агонистима (антихистаминици), који се дају у континуитету све време изложености алергену (и до 4-6 месеци), у дози од 1 таблете дневно. Практично немају нежељене ефекте. У случају да поред наведене терапије тегобе и даље постоје, у терапију се могу додати интраназални гликокортикоиди (мометазон-фуроат, флутиказон –фуроат), који делују локално, и имају врло мало или нимало системских ефеката (њихова концентрација у крви након примене лека је занемарљива). Користе се једном дневно, у континуитету, неколико месеци. Деконгестивне капи, могу се користити само изузетно, у случају погоршања, и то не дуже од пет дана, јер се у супротном дешава неповратно оштећење слузнице носа. У случају да ова терапија не даје успеха, у високоспецијализованим установама, може се применити тзв. Алерген специфична имунотерапија, где се код болесника постиже „активна толеранција“ тј.способност да организам подноси дати алерген, на који је претходно био алергичан. Постиже се давањем алергена, на који је особа алергична, у одређеном временском периоду, и у одређеним временским интервалима. Ова метода се ради само у високоспецијализованим установама, терцијарног нивоа.

Веома је важно да се алергијска кијавица препозна и адекватно лечи, јер претставља један од најзначајнијих фактора ризика за развој бронхијалне астме. Такође је данас познат термин „атопијски марш“, који претставља ситуацију, где особа која је атопичар, у различитим периодима живота ће оболети од једне од ове три болести-атопијски дерматитис, алергијска кијавица и бронхијална астма. Што дете у млађем животном добу (први месеци живота) добије атопијски дерматитис, то је већа вероватноћа да ће касније у животу добити бронхијалну астму. Препознавање алергијске кијавице је важно не само за лечење саме болести, него и као превентива за настанак астме.

Из извора уредила др Елвира Гребић Јованов, лекар на специјализацији интерне медицине

Извор: Интена медицина, др Драгољуб Манојловић, IV издање.