СТРАХ ОД БОЛЕСТИ – ХИПОХОНДРИЈА

Хипохондрија је психички поремећај који се испољава у непрестаној усредсређености особе на своје физичко здравље, без објективне заснованости. Преокупираност болешћу стално постоји упркос разуверавању да болест није присутна и одговарајућим прегледима и испитивањима која искључују постојање те болести.

Реч хипохондрија потиче од грчке речи хипохондријум и означава подручје стомака које се налази у области јетре, испод десног ребарног лука. Већина хипохондара, односно људи који су се жалили на болест које нема, а уз коју је ишао страх од болести и смрти, су показивали да управо из тог подручја иду болови и шире се.

Светска здравствена организација дефинише хипохондрију као самосталну психичку болест у којој је основни симптом страх од болести. Особа која најмање пола године осећа сталне телесне симптоме болести, без одговарајућег лекарског налаза, која због тих симптома стално посећује лекара и код које страх од болести преовладава у размишљању и свакодневници, се може назвати хипохондром. Интензитет и квалитет хипохондријских мисли варира од особе до особе.

Узрок настанка

Прави узроци хипохондрије нису до сада установљени. Има више теорија које покушавају разјаснити узроке настанка хипохондрије. Једна од њих говори да су то особе које не могу решити своје животне проблеме или су то особе које су доживеле веће стресне животне догађаје, па тако одлазе у "болесна стања", јер тиме се на неки начин ослобађају својих обавеза и добијају подршку околине. Друга теорија говори да су то особе које имају потешкоће у комуникацији па тако покушавају то решити кроз "болест". Редовно се ради о нарцистички структуисаним личностима, које показују бригу и велики страх за себе, несвесно тражећи задовољење својих потреба. Иза хипохондричне свесне забринутости за физичко здравље може се заправо скривати несвесна аутодеструкција и осећање кривице. Хипохондрија се често јавља на почетку схизофреније као и код параноје и присилне неурозе.

Клиничка слика

Можда најзначајнија заједничка особина особа с хипохонријазом је тврдоглава убеђеност да с њима нешто озбиљно није у реду и висок степен сумњичавости у процене и налазе лекара. Неретко ће особе овог типа обилазити различите клинике и тражити «друго мишљење». Чак и у ситуацијама када се налази свих лекара потпуно слажу, могу (што често и раде) да се позову на вероватноћу. Како медицина није научна грана која увек са стопостотном сигурношћу може тврдити да нека болест није у повоју или да се неће развити у здравствени проблем, то «умишљеном болеснику» може бити сасвим довољан разлог да остане на сталном опрезу и развија анксиозност поводом свог здравственог стања. На основу наведених заједничких карактеристика у понашању и мишљењу особа које пате од хипохондрије, недвосмислено можемо закључити да им није лако, да пате од великог стреса и да је потребно много стрпљења и рада да би се такав појединац разуверио и умирио. Најчешће болести од којих хипохондрични људи страхују су сида или рак, мада страх може да се односи и на више болести одједном или чак да се фокус помера са једне болести на другу.

Хипохондрија се обично први пут јавља у раној младости, мада се може јавити и касније у неким за особу посебно стресним периодима. Често се хипохондрија јавља код људи онда када се приближе смрти својих превремено умрлих родитеља, након смрти блиске особе, пријатеља или члана породице или као реакција на неки прочитани чланак или одгледану телевизијску емисију о некој болести. Најчешће се први пут јавља у периоду адолесценције, али се екстремне форме јављају, у просеку, код жена у педесетим, а мушкараца у четрдесетим годинама живота.

Дијагноза

Код оваквих болесника лекари покушавају пре свега да искључе сваку могућност органског поремећаја и када то није довољно за умирење пацијента онда га треба психотерапијски лечити.

Лечење

Хипохондрија се често сматрала неизлечивом, што је последица предрасуда. Данас се сматра да је успех могућ код половине пацијената. У лечењу, које је дуготрајно обично се користи психотерапија у комбинацији са психофармацима. Већу улогу игра однос између пацијента и лекара него примена специфичних терапијских техника.

Текст на основу извора уредила: др Карличић Мирјана, Одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Литература:

http://psihoterapijsketeme.rs/

https://www.epsihijatar.net/

https://www.stetoskop.info/