1 2 3 4 5

Вести



ГАМА НОЖ

Гама нож је радиохирушки уређај који се користи за лечење доброћудних и метастатских тумора мозга зрачењем. Такође може да се користи и за лечење тригеминалне неуралгије и васкуларних малформација (измењених крвних судова мозга).

Са употребом радиохирургије се почело још 1968.године. Термин радиохирургија увео је швајцарски неурохирург Ларс Лексел. Означава процес усмеравања бројних нискоенергентских радиоактивних зрака који ослобађају јаку дозу зрачења само на оболелу тачку у мозгу не оштећујући околно мождано ткиво. Зрачење оштећује ДНК ћелија тумора и доводи до смрти малигних ћелија које се неконтролисано умножавају, чиме се зауставља раст тумора. Иако се описује као радиохирушка метода, не ради се о хирургији у класичном смислу. Захват се изводи без оперативног реза на темену или било где на глави. У односу на класичан хирушки захват безбеднији је, прецизнији, штеди се околно здраво ткиво, а некада је промена толико дубоко у можданом ткиву да операција није изводљива. Нема ризика од крварења нити од инфекције, јер се лобања и мождане овојнице не отварају. За разлику од класичне зрачне терапије која се спроводи у сеансама, односно понављаним зрачењем неколико дана, гама нож се спроводи једнократно.

Некада опште стање пацијента не дозвољава хирушки захват у општој анестезији. Овде то није препрека, јер пацијент који није кандидат за оперативно лечење може да се подвргне интервенцији гама ножем.

Компликације након гама ножа су реакције пролазног типа. Најчешће су: главобоља, мучнина, повраћање, трњење на извесним деловима коже главе. Умор и малаксалост такође могу да се јаве у првих неколико недеља након интервенције. Едем (оток) можданог ткива може да се појави на месту где се налазила лезија и 6 месеци након интервенције, али се може предупредити антиинфламаторним лековима (нпр. кортикостероидима).

Сама процедура се изводи тако што се пацијенту на главу стави стереотаксични рам , који стабилизује главу током самог радијационог третмана и служи као референтна тачка за усмеравање снопа радијације. Пацијент прима индиковану дозу радијације кроз неколико тачака на раму, обично кроз 2 тачке напред и 2 позади. Након прецизног постављања рама, мождане структуре се прате ЦТ (компјутеризованом томографијом) или МР-ом ( магнетном резонанцом). На основу скенирања радиохирушки тим одређује зону која ће бити третирана, дозу радијације и како ће се усмерити сноп честица до жељене тачке. Процес планирања захтева неко време. Како би били релаксирани, пацијентима, а нарочито деци даје се седација или аналгоседација. Сам радијациони третман је безболан, односно пацијент не може да осети да ли је примио извесну дозу зрачења. Након третмана пацијент не зрачи околину, у телу нема заосталог зрачења, па није неопходно да се изолује од деце, трудница и слично.

Резултати зависе од третиране лезије. Ако се ради о бенигном тумору, до повлачења дође у наредних 18 месеци до 2 године, али је најзначајније што се превенира раст тумора у будућности. Кад су у питању малигни тумори, њима је потребно мање времена него бенигним туморима, тј.само неколико месеци. Обично се саветује контролни снимак (ЦТ или МР ендокранијума) 3 - 4 месеца након лечења.

Текст на основу извора уредила др Мирјана Бркић

Литература:

1. www.mayoclinic.org

2. www.radiologyinfo.com

3. www.muh.org.au