1 2 3 4 5

Вести



ДИФУЗНА ИДИОПАТСКА СКЕЛЕТНА ХИПЕРОСТОЗА

Дифузна идиопатска скелетна хиперостоза или Форестјеова болест је прогресивна неинфламаторна болест костију и ентеза непознате етиологије. Карактерише је превасходно осификација ентеза која може значајно утицати на квалитет живота оболелих. Представља чест поремећај који погађа 10% мушкараца и 8% жена старијих од 65 година, а повезан је са гојазношћу, повишеним крвним притиском и типом 2 шећерне болести.

Уобичајено је да долази до потпуно новог коштаног (ре)формирања са захватањем тела најмање четири кичмена пршљења дуж антеролатералне стране кичменог стуба. Заправо, калцификације лигамената и осификације су обично много израженије у предњем спиналном лигаменту и дају изглед „истопљеног воска“ на предњем делу тела пршљенова. Иначе се промене у овој болести могу јавити на свим деловима скелета. Болесници су често без симптома, али могу се јавити укоченост, бол у леђима, бол због формирања петног трна. Озбиљнији симптоми се могу јавити у облику дисфагије, опструкције дисајних путева и повећаног ризика за прелом кичме. Радиографске промене су често много озбиљније у односу на симптоме које изазива Форестјеова болест.

Дијагноза се поставља на основу типичне радиографске слике промена на кичменом стубу. Са присуством масивних калцификација или осификација дуж антеролатералног дела кичменог стуба (настављајући се и на површину интервертебралног дискуса) и релативно поштеђеним интервертебралним дискусима у захваћеним деловима кичменог стуба, затим одсуством анкилоза интервертебралних зглобова за разлику код анкилозирајућег спондилитиса, уз одсуство промена у сакроилијачним зглобовима. Због инхибиторног дејства пулзација аорте, промене на торакалној кичми су израженије са десне стране. Карактеристичан је налаз осификације предњег уздужног лигамента у пределу вратног и слабинског дела кичме која се приказује као уздужна трака дуж предњег латералног дела кичменог стуба, која је одвојена од пршљенског тела светлом линијом. Екстраспиналне манифестације ове болести су честе на карлици. Манифестују се коштаним пролиферацијама на местима припоја тетива и лигамената. Коштане пролиферације се јављају и на осталим деловима скелета, чешће на пателама, олекранону улне, калканеусу, кондилусима фемура и лабрумима ацетабулума.

Лечење дифузне идиопатске скелетне хиперостозе је симптоматско и емпиријски. Хирургија је индикована само у случају када конзервативне мере нису од успеха код пацијената са тешким симптомима, као што су дисфагија, опструкција дисајног пута и преломи.

Жак Форестје (Jacques Forestier, 1890-1978) је један од највећих реуматолога свог времена. Међународни углед је стекао после Првог светског рата развијајући и описујући прве радиодијагностичке процедуре применом липидола. Липидол је радио-контрастни липидни агенс који се састоји од јода у комбинацији са етил-естрима масних киселина уља мака. Ова метода која је први пут коришћена код људи, омогућила је прецизну идентификацију компресије кичмене мождине и дуго су је користили неурохирурзи (мијелографија), све до појаве скенера (ЦТ) и магнетне резонанце (МРИ). Првог марта 1929. године приказао је Медицинском друштву Болница Париза, серију од 15 пацијената оболелих од реуматоидног полиартритиса лечених солима злата, а чије је саопштење публиковано у Lancet-у, 27. фебруара 1932. године. То је било први пут да се неки третман показао као ефикасан у значајном побољшању клиничких знакова и успоравању еволуције дуге, болне и онсепособљавајуће болести. Третман солима злата се широко користио у свету све до краја осамдесетих година 20. века, који је постепено био замењен симптоматским лечењем кортикостероидима, метотрексатом, а касније и антималарицима, пенициламином, циклоспорином итд. Захваљујући открићу и примени брзине седиментације еритроцита, 1931. године се јасно и по први пут посебно истиче запаљенски реуматизам који подразумева истовремено присуство артритиса и дегенеративног реуматизма, а коме погодује немачка реч артроза. Године 1934. указује да је кључ за рану дијагнозу анкилозирајућег спондилитиса радиографија сакроилијачних зглобова. Поред артрозе и дегенерације дискуса, такође је 1953. године установио постојање патологије кичме у смислу сенилне хиперостозе, уочене као узгредан налаз код атлета у виду јасног окоштавања кичме без болне симптоматологије, која не захтева лечење. У реуматолошком свету ова болест је позната као Форестјеова болест. С обзиром да је опсервирао и описао Polymyalgia rheumatica-у, неки његови ученици ову болест називају и Друга Форестјеова болест. Био је репрезентативац Француске у Рагбију XV. Стадион у Екс-ле-Бен-у носи његово име.

Уредила: Др Маја Велиновић, Општа болница Панчево

Референце:

1.Walker B, Colledge N, Ralston S et Penman I. eds. Davidson's Principles and Practice of Medicine, 22nd Edition. 2014. Churgchill Livingstone Elsevier.

2.Pilipović Nada. Reumatologija. 2000. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd.

3.M. Rakic. Dr Jacques Forestier, July 27, 1890–March 15 1978. Arthritis and Rheumatism, Atlanta, Georgia. 1978. 21: 989-990.

4.Vaishya R, Vijay V, Nwagbara IC, Agarwal AK. Diffuse idiopathic skeletal hyperostosis (DISH) – A common but less known cause of back pain. J Clin Orthop Trauma. 2017. Apr-Jun; 8(2):191-196.