1 2 3 4 5

Вести



Флегмона

Флегмона представља акутно дифузно гнојно запаљење ткива/органа које захвата све слојеве. Захваћена регија није јасно ограничена од околног здравог ткива. Најчешће захвата кожу и поткожна везивна ткива.

Захваћени регион је болан, топао, отечен/задебљан, црвен и влажи. Уколико се ради о гнојном ексудату, он је жућкасто зелене боје. За разлику од апцеса које је добро ограничено захваљујући пиогеној мембрани, код флегмоне се процес шири преко перифокалног едема уз помоћ бактеријских фермената у околне међућелијске просторе.

Најчешћи узрочниси су хемолитичне стрептококе, Стафилококе, грам негативне бактерије и анаеробне бактерије.

Фактори ризика: имунодефицијенција, општа обољења (дијабетес, хрон.бубрежна инсуфицијенција, цироза јетре, малигнитети, болести крви, трауме...). Ту спадају и оштећења коже (ране, улцерације,гљивичне инфекције...).

У ткиву поред инфламације и леукоцитарне инфламације долази и до тробозе ситних крвних судова те могу настати некрозе/гангрене. Флегмона настаје нагло и већ у почетној фази оболели део тела је чврст као даска. Кожа изнад флегмоне је затегнута, сјајна, понекад личи на кору поморанџе, али није увек и црвена. Флегмонозна инфекција се најчешће јавља на доњим или горњим екстремитетима, обично је једнострано, након оштећења коже и поткожног, али и у различитим шупљим органима, нарочито често у црвуљаку (апендиксу). Флегмона дна усне дупље је такође једна од чешћих флегмона, која настаје ширењем запаљења из корена зуба (нарочито доњих зуба), крајника, субмадибуларних жлежда. Ова врста флегмоне је веома опасна јер ширењем према епиглотису (због едема, угушење), или кроз мека ткива врата према средогруђу (медијастинуму) доводи до смрти. Главни знаци болести који доминирају клиничком сликом деле се на опште и локалне.

Општи знаци су: пораст телесне температуре, која има септички карактер, са поподневним скоком и грозницом и дубоким јутарњим падом. Пораст телесне температуре и појава грознице, израженија је и чешће код деце.Такође, јављају се и сув и обложен језик, губитак апетита, повраћање, пролив, отежано дисање, несаница, малаксалост.

Локални знаци

Кожа изнад флегамоне је топла, црвена, и едематозна, напета и сјајна, као премазана воском и понекад својим површинском изгледом подсећа на кору од поморанџе. У подручју еритем (црвенила) виде са плавичасте мрље, често са израженим цртежом вена и локалним лимфангитисом и регионалном лимфаденопатијом и болним и отеченим лимфним жлездама у оболелом региону. Границе промена према здравом ткиву су обично нејасне, осим код еризипела (где је флегмона јасно ограничена), јер се према крајевима едем и црвенило губе неприметно према здравом ткиву. Петехијална крварења у кожи и слузокожи захваћеној флегмоном су уобичајена. Велик крвни подливи су могући али су ретки. Везикуле и буле које се могу јавити код флегмоне повремено коликвирају (омекшавају услед загнојавања) и руптурирају, остављајући за собом некрозу коже. Ако се флегмона првобитно развије у дубљим слојевима сви напред наведени спољни знаци су мање изражени.

Ток флегмоне умногоме зависи од врсте инфекције, токсичности или вирулентности патогена, обима запаљења, отпорности ткива и стања одбрамбених снага (имунског система) организма и начина лечења. Код лакших облика флегмоне, применом интензивног лечења (мировање, антибиотици, хладне облоге итд), запаљенски процес се може врло брзо и успешно санирати. У тежим случајевима када запаљењски процес тежи брзој експанзији, посебно ширењу инфекције у крвне судове (тромбофлебитис), уколико се не предузму адекватне мере правовременог лечења, у року од неколико дана може доћи до развоја генерализоване сепсе и у најтежим случајевима и смртног исхода. Понекад на местима гнојења може доћи до спонтаног продора гноја са падом телесне температуре. На месту уклоњеног гноја може настати у оболелом ткиву, нарочито у пределу удова, скврчење мишића, уз значајно смањење њихове покретљивости и функције. Такође на месту елиминације гнојне колекције могу настати разне компликације у ткивама у облику обилних крварења (због ерозије крвних судова), упала зглобова, због продора излива у зглобну шупљину, али и упалних или метастаски процеса у удаљеним органима, ширењем инфекције путем крви у плућа, бубреге, јетру, срце. Најатежи облик флегмоне представља тзв панфлегмона, код које запаљењски процес захвата неки зглоб и све мекане структуре око њега; зглобну чауру, параапонеуротично и поткожно ткиво и мишиће.

Дијагноза флегмоне се поставља пре свега на основу клиничке слике или њених општих и локалних знакова.

Терапија

У почетку се користе антибиотици широког спектра у комбинацији са аналгетицима/антипиретицима.Лечење развијене флегмоне мора бити само оперативно. Оперативно лечење се састоји у издашној инцизији, на једном или више места (контраинцизије) у болесном подручју и на тај се начин хируршким путем ствара вештачки канал за истицање гноја. При томе се одстрањују сви некротични делови ткива. Рано изведеном инцизијом може се успешно спречити даље ширење запаљења и пропадање меких делова. Она зато мора бити издашна и тако начињена да пружа увид у болесно подручје, и створи што повољније услове за отицање гноја. Ако је флегмонозни процес захватио дубље слојеве ткива, онда се дубоким инцизионим резом у њих продире, према потреби све до копсти. По завршеним инцизијама оболело подручје се дренира на најнижим местима, а дренови се фиксирају тампонима који држе жариште болести широко отворено. Болесни део тела након оперативног лечења мора бити стављен у стање мировања. Највећи део гноја истиче непосредно након учињене инцизије, а остатак се испразни током неколико дана. Након потпуне дренаже гнојног садржаја, рез створен инцизијом се сашије или зацели спонтано. Код великих и проширених флегмона може се додатно применити и антибиотска терапија. Изразито велике флегмоне које прете ширењем у унутрашње просторе (нпр врата, грудног коша), или флегмоне које се примарно јављају у њима (нпр перинефритична, медијастинална, периипростатична, мале карлице, мокраћне бешике, итд) захтевају хитну хируршку интервенцију. Ампутације удова су једине терапије у тежим стањима флегмоне.

Текст уредила др Милица Калкан, ОБ Панчево

Извори:

Peter Fritsch: „Dermatologie und Venerologie“, Springer Verlag, 2. Auflage 2004

Baddour LM, Bisno AL. Non-group A beta-hemolytic streptococcal cellulitis. Association with venous and lymphatic compromise. Am J Med. Aug 1985

Robert W Tolan , Staphylococcus Aureus Infection