1 2 3 4 5

Вести



ФИБРОМИЈАЛГИЈА

Фибромијалгија је уопштено чест узрок локализованог бола и инвалидитета, и спада у медицински необјашњиве соматске симптоме (као што су нпр. синдром раздражљивих црева, предменструални синдром...). Представља хронично и дифузно болно стање мишићног и фиброзног ткива, праћено укоченошћу и налазом специфичних болних тачака. Ово стање често прате умор, поремећај сна, јутарња укоченост, главобоља, депресивно расположење или анксиозност. Иако се може јавити у било ком животном добу, укључујући адолесценцију, преваленца јављања фибромијалгије расте са старошћу, нарочито код старијих од 70 година. По правилу оболевају жене, 10:1 у односу на мушкарце.

Узрок фибромијалгије није још увек јасан, али сва досадашња испитивања указују да основу патогенезе чини поремећена психо-неуро-имуно-ендокрина осовина. Међутим, два поремећаја су посебно издвојена, који могу бити међусобно повезани и готово се стално пријављују код оболелих. То су поремећај спавања и поремећај у обради периферног и централног бола.
Поремећај спавања постоји код 75-100% болесника са фибромијалгијом. Делта таласи су карактеристика дубоког стадијума нон-РЕМ фазе (РЕМ- „rapid eye movement“), који се често јављају у првих неколико сати сна и сматра се да имају важну улогу у одмору и рестаурацији. Људи са фибромијалгијом имају редуковано делта спавање у обрасцу различитом од оног који се виђа нпр. у депресији. Штавише, депривацијом делта али не и РЕМ спавања код здравих доборовољаца, јављају се симптоми и знакови фибромијалгије, у склопу нересторативног поремећаја спавања. Поремећај спавања даље изазива депресију и умор, а ови поремећену перцепцију бола.

Снижен праг перцепције и толеранције бола на карактеристичним местима у организму је обележје фибромијалгије. Долази до периферне сензитизације и амплификације осећаја бола путевима кичмене мождине где нормално нешкодљиви стимулуси постају болне дражи. Што се тиче поремећене централне обраде бола, показани су измењени нивои одређених супстанци у цереброспиналној течности, тј. повећане вредности супстанце П, а смањене серотонина. Такође је нађен смањен регионални церебрални крвоток у таламусу и нуклеус каудатусу што се одражава на функцију базалних ганглија, док је проток у предњем делу кортекса повећан. Ово указује да је перцепција бола у фибромијалгији у вези са процесима у таламусу слично као код неуралгија.

У клиничкој слици доминира хронични дифузан бол, обично са најјачим интензитетом у врату и леђима, а који не попушта са применом нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИЛ). Описује се као тиштање или оштар бол који се погоршава на разне надражаје (физичко оптерећење, стрес, промена климатских услова и др). Некада се болесник жали на бол и оток зглобова, али објективно артритис не постоји. Сталан умор, нарочито ујутру, је карактеристичан и последица је поремећеног сна, односно несанице. Испољен је осећај укочености у читавом телу, а нису ретке ни парестезије дуж екстремитета, главобоље мигренозног типа, абдоминални болови, осећај хладноће са описом промена сличних „Raynaudovom fenomenu“. Често се као део клиничке слике среће депресија коју има око 25% болесника. Поред депресије од психијатријских поремећаја могу се јавити анксиозност, соматизација, хипохондрија,...

Објективан налаз је без особитости, осим јављања хипералгезије приликом умереног дигиталног притиска специфичних болних тачака за фибромијалгију. Амерички колеџ за реуматологију је 1990. године усвојио критеријуме за дијагнозу и класификацију фибромијалгије, а 2016. године је учињена последња ревизија дијагностичких критеријума. Према овим критеријумима фибромијалгија је синдром генерализованог бола аксијалне дистрибуције, трајања бар 3 месеца, који захвата и леву и десну страну тела, изнад и испод струка, удружен са налазом најмање 11 од 18 специфичних болних тачака (тј. захваћеност болом 4-5 региона). Одређивање индекса и скорова, као што су „Widespread pain index “ (и то WPI≥7), затим „ Symptom Severity Scale “ (SSS ≥5).

Код око 30% болесника фибромијалгија је удружена са другим болестима – запаљенске и системске болести везивног ткива (реуматоидни артритис, системски еритемски лупус, Сјогренов синдром, полимиозитис, реуматска полимијалгија), ендокрине и метаболичке болести (хипотиреоидизам, хипофосфатемија, остеопороза, остеомалација), неуролошке болести (мијастениа гравис, неуропатије, миопатије), инфекције (Лајмска болест, ХИВ инфекције, поствиремичне артралгије и мијалгије), паранеопластични синдром и др.

Лабораторијски и радиолошки налази у фибромијалгији су нормални укључујући и нормалан налаз мишићнних ензима. Нормалан је и ЕМНГ налаз.
Диференцијално дијагностички долазе у обзир сва болна стања праћена полиморфним субјективним тегобама, а нарочито синдром хроничног умора.

Лечење фибромијалгије захтева доста упорности и стрпљења лекара, али и болесника. Неопходно је објаснити болеснику природу болести, уверити га у могућност успешног лечења и охрабрити га у том смислу. Саветује се одговарајући одмор, евентуално кориговање начина понашања и живота. Препоручују се одређене физичке активности и вежбе, нарочито истезање мишића. Да би се побољшао квалитет сна поред хигијенских мера могу се дати трициклични антидепресиви (мале дозе амитриптилина 10-75мг пред спавање). Показано је да постепено повећање аеробних вежби побољшава опште стање и квалитет спавања. Може се покушати и примена акупунтуре и транскутане електростимулације. По потреби се може консултовати и неуропсихијатар (когнитивно бихејвиорални приступ са релаксационим техникама).

Текст на основу извора уредила др Маја Велиновић, Општа болница Панчево

Literatura:
1. Walker B, Colledge N, Ralston S et Penman I. eds. (2014). Davidson's Principles and Practice of Medicine, 22nd Edition. Churgchill Livingstone Elsevier.
2. Пилиповић Нада. (2000). Реуматологија. Завод за уџбенике и наставна средства Београд.
2. Wolfe F, Clauw D, FitzCharles M et al. (2016). 2016 Revisions to the 2010/2011 Fibromyalgia Diagnostic Criteria. American College of Rheumatology.