ЦРВЕНИ ВЕТАР (ЕРИЗИПЕЛ)

Црвени ветар је акутно инфективно обољење коже које проузрокује бактерија из фамилије стрептокока, а која у кожу доспева кроз мале повреде епитела.

Еризипел изазива Бета хемолитични стрептокок групе А (групе Б само код новорођенчади).

ИЗВОР ИНФЕКЦИЈЕ је увек човек који носи стрептокок симптоматски или асимптоматски. Инфекција се преноси непосредним контактом. Улазна врата су оштећена кожа, ретко слузокожа, а код новорођенчади пупак. Јавља се спорадично највише током хладнијег годишњег доба. Обољевају претежно старије особе које болују од хроничних болести нарочито ако имају поремећен лимфоток. ИНКУБАЦИЈА траје 1 - 7 дана.

Болест почиње нагло дрхтавицом, затим долази до скока температуре уз малаксалост, мучнину, повраћање, бол на месту на коме ће се касније појавити кожна промена. После неколико сати општи симтоми се повлаче и на кожи се појављује јасно ограничен оток који се брзо шири (особина због које је и добио име црвени ветар). Оток је јасно црвене боје, топао, неосетљив или умерено осетљив на додир, јасно ограничен од околне здраве коже. Регионални лимфни чворови су увећани, болни, меке конзистенције. Болест пролази много спорије него што је настала. Промена почиње да бледи и губи боју од средине. По пребољевању првог напада не заостају последице осим у случају израженог запаљења када су могуће хиперпигментације и видљиви ожиљци. Нелечен и средње тежак облик болести траје 8 - 10 дана. Најчешћа ЛОКАЛИЗАЦИЈА су потколенице (80% случајева), потом лице, труп и руке.

ДИЈАГНОЗА је клиничка са оскудним могућностима лабораторијске потврде. У лабораторијским налазима постоји убрзана седиментација еритроцита и леукоцитоза.

ПРОГНОЗА је данас добра, смртни исход је редак. Код трећине болесника јавља се поново током наредне 3 године, првенствено код особа које имају венску стазу и лимфедем.

ТЕРАПИЈА је симптоматска и каузална. Симптоматско лечење подразумева мировање у кревету, уколико је локализован на екстремитету неопходна је елевација (подизање) екстремитета чиме се смањује отицање, примену антипиретика и аналгетика, локално влажне облоге 3% борне киселине чиме се смањује осећај затегнутости и печења коже. Каузална терапија подразумева примену антибиотика. Лек избора је ПЕНИЦИЛИН (код особа алергичних на пеницилин замењује га ЕРИТРОМИЦИН). Лечење се спроводи и другим антибиотицима на које је стрептокок осетљив, првенствено цефалоспоринима. Благовремена и адекватна терапија није превенција рецидива. Рецидив се лечи као и први атак болести.

Специфична профилакса не постоји. Контагиозност је ниска и изолација болесника није потребна осим у случају појаве болести на хируршким и гинеколошким одељењима. Неопходно је изоловати особе са другим стрептококним болестима, нарочито назофарингитисом пошто су они највероватнији извор заразе. Потребно је лечити гљивичне инфекције коже као и екцеме јер могу бити извор инфекције. Болест подлеже обавезном пријављивању. На територији Србије годишње се пријави око 500 особа оболелих од еризиела од којих је 85% старије од 40 година.

Текст на основу извора уредила др Тања Богојевић, Општа болница Панчево, одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Извор: Инфективне болести за студенте медицине, Медицински факултет Универзитета у Београду, Катедра за Инфективне болести