Ефузија плеуре (плеурални излив)

Течност се накупља у плеури када њено стварање премашује њену апсорпцију. Лимфни путеви имају способност да апсорбују 20 пута већу количину течности него што се нормално ствара. Према томе, плеурни излив развија се ако постоји повећано стварање течности (из паријеталне плеуре, интерстицијумских простора плућа или перитонеалне дупље) или ако је смањено уклањање течности лимфним путевима.

Излив у плеуру може бити серозан (трансудат), запаљењски (ексудат) или гнојни (емпијем). Трансудат у плеури јавља се у срчаној слабости и стањима са хипопротеинемијом као што су нефротси синдром, цироза јетре и тешке малнутриције, при чему у плеури није примаран патолошки процес. Трансудат је често обостран. Једнострани изливи чешће се јављају код неспецифичних или специфичних запаљења, малигних тумора и инфаркта плућа. Најчешћи узрок плеурних излива је застојна срчана инсуфицијенција са инсуфицијенцијом леве коморе (попуштање срца). Други по учесталости је малигни плеурни излив изазван метастазама, при чему три тумора изазивају око 75% свих малигних плеурних излива: карцином плућа (30%), карцином дојке (25%) и тумори из групе лимфома (20%). Од запаљењских излива најчешћи су парапнеумонијски изливи, који компликују бактеријску пнеумонију, плућни апсцес или бронхиектазије.

Који су симптоми и знаци плеуралног излива?

Код излива у плућну дупљу, прво се јављају болна стања. Она се јављају када се запаљењски процес шшири на паријеталну плеуру, односно на плеуру поред зида грудне дупље, пошто је висцерална плеура неосетљива. Бол се појачава при удисању и болесник обично лежи на страни на којој је излив, да би је штедео од покретања. Локализација бола је базална, односно у доњем делу, осим код дијафрагмалног плеуритиса, када се преко френичног нерва бол преноси према рамену. Изражен је надражајан непродуктиван кашаљ. Диспнеја (отежано дисање) зависи од количине накупљене течности. Перкусијом се открива тмуо перкуторни звук базално и аксиларно, а аускултацијом се чује ослабљен дисајни шум. Ако се чује плеурно трење, оно је знак тзв. сувог или фибринског плеуритиса. С већим накупљањем течности трење се губи. Ако се чују и крепитације, то указује на плеуропнеумонију.

Како се поставља дијагноза плеуралног излива?

У болесника с плеурним изливом првенствено је важно да се одреди узрок. Најпре треба одредити да ли је у питању трансудат или ексудат. Садржај протеина у изливу даје оријентациони податак да ли је у питању трансудат (< 30 г/л) или ексудат (> 30 г/л). Трансудати се јављају када постоје системски узроци као што су слабост левог срца и хипопротеинемија, а ексудати су најчешће изазвани локалним променама као што су пнеумонија, малигни тумор и плућна емболија. Ово разликовање је важно због тога што постојање ексудата захтева додатна дијагностичка испитивања да би се установио узрок локалног обољења. Ексудат може бити серофибринозан, хеморагичан или гнојав. Серофибринозан се јавља код специфичних и неспецифичних инфекција, хеморагичан код тумора, инфаркта плућа и повреда, а гнојни код инфекција пиогеним и анаеробним бактеријама. Прецизније разликовање трансудата од ексудата врши се мерењем лактатне дехидрогеназе (ЛДХ) и садржаја беланчевина у изливу и серуму. Рендгенолошки преглед показује хомогену сенку излива, јасно ограничену с горње стране кривом линијом која се од средине креће навише и латерално (линија Еллис-Дамоисеау). Типичан распоред течности у плеури постоји када је плеураи простор слободан а плуће с очуваном еластичношћу, способно да се одвоји од тораксног зида. Велики плеурни изливи могу да засенче скоро целу половину грудног коша и да потисну срце и медијастинум у супротну страну. На постероантериорном снимку најмања количина излива која се може видети износи око 250 мл. Присуство мање количине слободне течности у плеури може се боље уочити на снимку у положају латералног декубитуса, када се види хоризонтална сенка дуж зида грудног коша. Ако слободна течност одваја плуће од зида грудног коша за више од 10 мм на деку-битусном снимку, треба урадити дијагностичку пункцију плеуре. Преглед ултразвуком од значаја је за разликовање учауреног излива од тумора плеуре, као и за тачније одређивање места излива пре пункције Пункција и биопсија плеуре дају апсолутан доказ да излив постоји и омогућују подробније испитивање добијене течности. Биопсија плеуре увек је индикована када се врши дијагностичка пункција, пошто је много већа вероватноћа да се постави дијагноза прегледом материјала добијеног биопсијом него само прегледом течности. Остала испитивања зависе од сумње на поједине етиолпшке чиниоце. То су: седиментација еритроцита, крвна слика с леукоцитном формулом, туберкулински тест, преглед спу-тума на туберкулозне бациле и малигне ћелије. Ако је излив тако велики да покрива цело плуће, потребно је урадити поновљени рендгенски снимак после евакуације течности да би се евентуално уочила основна патолошка промена. Најзад, понекад се етиологија разјасни тек после плеуроскопије, бронхоскопије, биопсије увећане лимфне жлезде на врату или примене реуматолошких серолошких тестова.

Како се лечи плеурални излив?

Евакуациона пункција потребна је да би се ублажила диспнеја. При првој пункцији не треба извадити више од једног литра јер се, при вађењу веће запремине течности одједном, може јавити плућни едем. После процедуре треба направити контролни рендгенски преглед ради провере да није дошло до појаве пнеумоторакса као компликације. Лечење основне болести, која је довела до излива, спроводи се с циљем да се оствари трајно излечење, када је то могуће.

Извор: http://www.simptomi.rs/index.php/bolesti/9-pulmologija-bolesti-pluca/1340-efuzija-pleure-pleuralni-izliv