ЕДЕМ ПЛУЋА

Едем плућа представља ургентно, животно угрожавајуће стање које захтева неодложну и адекватну интервенцију. Карактерише га по живот опасно накупљање течности у плућима чиме се ремети размена гасова што доводи до гушења и хипоксије.

Изазван је различитим факторима, а дијагноза мора бити брза и постављена већ у прехоспиталним условима како би се одмах започело са терапијским мерама. Клинички се разликују кардиогени и некардиогени едем плућа. Битно их је разликовати јер су терапијски приступи различити.

КАРДИОГЕНИ ЕДЕМ ПЛУЋА у анамнези има изненадни срчани догађај. Манифестација је акутног срчаног попуштања. Акутно срчано попуштање представља изненадни настанак или промену симптома и знакова срчаног попуштања. То је по живот опасно стање које захтева неодложну медицинску помоћ и хитан пријем у болницу. У већини случајева настаје као резултат погоршања код болесника са претходно дијагностикованим хроничним срчаним попуштањем. Мада може бити и прва манифестација срчане слабости. Брзина настанка симптома варира од неколико минута или сати (код акутног инфаркта миокарда) до неколико дана па чак и недеља (постепено појачавање гушења и едема).

НЕКАРДИОГЕНИ ЕДЕМ ПЛУЋА има акутни срчани догађај као редак, али могућ узрок. Најчешће постоје придружена обољења. Симптоми су исти као код кардиогеног плућног едема.

КЛИНИЧКА СЛИКА

Најчешћи симптом плућног едема је недостатак ваздуха, гушење и отежано дисање које настаје нагло. Болесник је изразито узнемирен, убрзано дише, кашље и искашљава пенушав ружичаст испљувак. Може истовремено осећати и јаке прекордијалне болове који указују на истовремени развој акутног инфаркта миокарда. Болесник је обично у седећем или стојећем положају, убрзане респираторне фреквенце, користи помоћу мускулатуру. Дисање је гласно и чујно. Презнојен са хладном и цијанотичном кожом и слузокожама. Крајњи стадијум болести настаје када болесник из претходног стања агитираности постаје сомнолентан, потом сопорозан и на крају потпуно губи свест непосредно пре респираторног застоја.

ДИЈАГНОЗА

Брза дијагностика у прехоспиталним условима мерењем сатурације хемоглобина кисеоником помоћу пулног оксиметра. Мери се и крвни притисак, бележи ЕКГ запис који указује на тахикардију или тахиаритмију, акутни инфаркт миокарда као узрок кардиогеног едема плућа, аускултују се плућа. Даља дијагностика се врши у хоспиталним условима. Дијагноза се поставља пре свега на основу детаљно узете анамнезе и физикалног прегледа, али и помоћу одређених лабораторијских и дијагностичких тестова. Аускултацијом плућа чују се касноинспиријумски пукоти, преко доње трећине плућних поља, са продуженим експиријумом и визингом, веома често и рано инспираторни пукоти. Мерење крвног притиска је кључан део код процене болесника са плућним едемом. Систолни притисак обично је нормалан или повишен код болесника са срчаним попуштањем. Хипотензија је веома важан показатељ лошег исхода. Периферни симетрични тестасти едеми су класичан знак акутног срчаног попуштања. Прегледом абдомена налази се увећана јетра и течност у абдомену. Лабораторијске анализе укључују електролите у серуму, уреу, креатинин, трансаминазе, комплетну крву слику, BNP, кардиоспецифичне ензиме, гасне анализе, CRP. Радиографија грудног коша је основна дијагностичка метода на којој се могу видети знаци плућне конгестије. ЕКГ је такође основна дијагностичка метода при прегледу болесника са акутним плућним едемом. Даје значајне информације о срчаном ритму, хипертрофији и оптерећењу миокарда.

МОНИТОРИНГ

Срчана фреквенца, ритам, крвни притисак, периферна сатурација пулсним оксиметром и диуреза прате се континуирано, најмање током 24 сата након пријема или до стабилизације стања болесника. Азотне материје у крви, електролите треба пратити свакодневно током интравенске терапије.

ТЕРАПИЈА

Потребно је ургентно применити мере и медикаменте којима ће се вишак течности елиминисати из организма и растеретити срчани мишић. Иницијалне мере укључују постављање болесника у полуседећи положај, оксигенотерапију, обезбеђивање периферног венског пута и медикаментну терапију. КИСЕОНИК се препоручује код хипоксичних болесника са сатурацијом испод 90%. ДИУРЕТИЦИ се примењују интравенски и то диуретици Хенлеове петље (Ласикс) ради смањења конгестије. ОПИОИДИ (Морфин) могу бити корисни код неких болесника са плућним едемом. Делују тако што смањују узнемиреност и нелагодност изазвану гушењем. Делују корисно и као венодилататори. За ВАЗОДИЛАТАТОРE (Нитроглицерин) не постоје чврсти докази да смањују гушење или побољшавају друге клиничке исходе. Интравенска инфузија нитрата разматра се код болесника са плућним едемом и систолним крвним притиском изнад 110 mmHg. Услов је да немају тешку аортну и митралну стенозу. ИНОТРОПНИ ЛЕКОВИ (Допамин) су резервисани за боленике са хиотензијом (систолни притисак испод 85ммХг) или хиоперфузијом. ВАЗОПРЕСОРИ (Норадреналин) су лекови са периферним вазоконстрикторним деловањем. Дају се болесницима са тешком и израженом хипотензијом, подижу крвни притисак и усмеравају крв према виталним органима. Дефинитивно лечење спроводи се у болничким условима и подразумева отклањање узрока који су довели до плућног едема. Сваког болесника са едемом плућа по правилу треба хоспитализовати без обзира на побољшање после иницијалне терапије.

Др Тања Богојевић, Пријемно ургентна служба, Општа болница Панчево

Извор:

Иницијални третман ургентних стања у медицини, друго измењено и допуњено издање, Проф. др Невена Калезић, Медицински факултет Универзитета у Београду, 2016. година