3. децембар – Међународни дан особа са посебним потребама

Почев од усвајања Универзалне декларације о људским правима 1948. год. УН су настојале да заштите права и обезбеде интеграцију у све сфере друштвеног живота лицима са инвалидитетом. На основу тих аспирација од 1992. године установљено је да се 3. децембра сваке године обележи Међународни дан особа са инвалидитетом.

Према најновијим истраживањима процењује се да :

-око 15% светске популације има неки облик инвалидитета

- од једне милијарде ових лица 450 милиона живи са менталним или неуролошким болестима ( две трећине неће потражити стручну медицинску помоћ због стигме, дискриминације и занемаривања)

- око 69 милиона особа годишње широм света претрпи трауматске повреде мозга

- 46% старијих од 60 година су особе са инвалидитетом

- у току свог живота свака пета жена доживи инвалидитет

- свако десето дете је са инвалидитетом ( 1 од 160 деце оболи од неке врсте аутизма)

- 80% лица са инвалидитетом живи у земљама у развоју

У Србији има 8% особа са посебним потребама. 60% ове популације чине лица старија од 65 година, док је 58% женског пола. Лица млађа од 15 година чине 1,2%. Неопходно је нагласити да се у ову категорију убраја више засебних ентитета, те тако 4,7% ове популације има проблеме са ходом, 3,6% са видом, 2% са слухом, 1% са памћењем, комуникацијом... (Републички завод за статистику,попис 2011.). Дакле, природа оштећења здравља особа из ове категорије може бити: физичка, сензорна, интелектуална или проистекла из старости. Заједничко за сва ова лица јесте да се суочавају са бројним препрекама при остварењу права на: образовање, запослење, здравствену заштиту и учествовање у друштвеним активностима. У периоду пандемије COVID 19 вирусом, бројни постојећи проблеми додатно су се изразили, те је акценат активности СЗО на заштити осетљивих група- спречавањем њихове додатне маргинализације кроз подизање нивоа друштвене свести. Такође, лица са инвалидитетом представљају осетљиву групу и за развој бројних коморбидитета, али и развоја компликација болести. Стога, не изненађује податак да се у овој популацији бележи краћи просечан животни век.

Међу бројним препрекама, посебно место заузимају оне које су везане за здравствену заштиту. Чешће је потражују од опште популације, али је недовољно остварују због : високих трошкова, приступачности здравствених услуга, превоза до здравствених установа, приступа зградама, уских улаза, лоше сигнализације, неприступачних паркинг места, неприлагођених тоалета... Решења за најчешће препреке су: физичко прилагођавање материјалних здравствених ресурса, повећање њихове доступности, интеграције образовања о инвалидитету и обуке људских медицинских ресурса, спровођење више истраживања о потребама лица са инвалидитетом, подизање колективног нивоа свести о осетљивости угрожених група... Сходно наведеном, намеће се закључак да је обавеза сваког члана савременог друштва да разумевањем проблема и пружањем подршке допринесе стварању става да представу о човеку не чине његови инвалидитети, већ способности. Сви имамо подједнако право на пристојан живот.

Текст на основу извора уредила др Миломирка Димитријевић, одељење за пријем и збрињавање ургентних стања

Извори:

https://zjzs.org.rs/novost/641

https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/942-svetski-dan-osoba-sa-invaliditetom-2020