ЦРВЕНИ ВЕТАР ( ERYSIPELAS )

Еризипел је акутно инфективно обољење које изазива бета хемолитички стрептокок групе А, ређе Ц и Г, а групе Б само код новорођенчади . Манифестује се ограниченoм променом на кожи коју прате симптоми опште инфекције .

Извор инфекције је човек који је симптоматски или асимптоматски носилац стрептокока ( клицоноша). Пут преноса инфекције је директним контактом или преко контаминираних предмета. Улазно место су оштећена кожа, ређе слузокожа, а код новорођенчета пупак. Од еризипела чешће обољевају старије особе које болују од хроничних болести и код кoјих постоји поремећај лимфотока. Предиспозицију за ообољевање имају и особе које болују од дијабетеса проширених вена, жене код којих су извађени лимфни чворови нпр у аксили због операције карцинома дојке и други.

Стрептокок улази кроз микро или макро оштећења на кожи, размножава се и изазива запаљењску реакцију. Даље се инфекција кроз дерм шири лимфним путем због тога долази до регионалног лимфаденитиса. Ретко се запаљење шири на дубље слојеве изазивајући целулитис, субакутне апсцесе и некротизујући фасцитис. Дерм је на почетку болести проширен због едема. Едем може бити толико изражен да долази до цепања у дермално- епидермалној равни услед чега се стварају везикуле и буле.

Инкубација траје од неколико сати до 3-4 дана. Болест почиње нагло са појавом језе, грознице, високе температуре, уз малаксалост и бол на месту на ком ће се касније појавити промена. Након неколико сати симптоми инфективног синдрома се повлаче и јавља се јасно ограничен оток и црвенило које се брзо шири зато се и назива „црвени ветар“. Болност је највећа на периферији. Површина захваћене коже је глатка, сјајна, избрисаног цртежа. Регионални лимфни чворови су увећани, болни меке конзистенције, може постојати и регионални лимфангитис. Болест постиже врхунац 5-7 дана. У даљем току болести црвенило почиње од средине да губи боју и бледи а оток се смањује, те се након повлачења захваћени део коже љушти и не оставља ожиљак. Промене код еризипела никад не гноје.
Уколико настану интрадермалне везикуле или буле ради се о везикулозном или булозном еризипелу. Садржај була може бити хеморагичан и тада говоримо о хеморагичном еризипелу ( erysipelas haemorrhagicum )
Најчешћа локализација еризипела су потколенице ( 80% ) лице, руке и ухо.
Компликације еризипела могу бити опште и локалне. Најчешће локалне компликације су целулитис, конјуктивитис, кератитис, гнојни лимфаденеитис, едем глотиса, лимфостаза и друге. Могу настати компликације на крвним судовима у виду артеријских тромбоза, флебитиса и тромбофлебитиса. Опште компликације настају услед продора стрептокока у крвоток а то су сепса и интерстицијални нефритис. Изузетно ретко се могу јавити гломерулонефритис и реуматска грозница.

Дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничке слике и тока болести. У лабораторијским налазима су повишене вредности седиментације, Ц- реактивног протеина, фибриногена, а често и леукоцита. Доказивање стрептокока у кожној промени и и брису буле ређе се ради.Одређивање титрова антитела на стрептолозин О нема рани дијагностички значај јер антитела могу бти висока услед стрептококне инфекције друге локализације .
Диференцијално дијагностички потребно је еризипел разликовати од целулитиса других етиологија, флегмона, фурункулоза, тромбофлебитиса доњих екстремитета, херпес зостера и др .
Прогноза еризипела је добра захваљујући примени пеницилина. Код око трећине болесника болест се поново јавља током наредне три године. Првенствено код особа које имају венску стазу или лимфедем.

Терапија еризипела је каузална и симптоматска. Лек избора је антибиотик - пеницилин. Терапија се спроводи бензилпеницилином ( Пеницилин Г) десет дана. Од осталих антибиотика се могу применити из групе макролида ( еритромицин ) и цефалоспорини. Симптоматска терапија подразумева мировање у кревету, уколико је еризипел на екстремитетима неопходна је елевација. Примењују се аналгетици, антипиретици, локално влажне облоге 3% ациди борици или другим ефикасним средствима која дезинфикују, смањују осећај затегнутости и печења коже.

Након пребољевања еризипела севетује се локална хигјена коже и нега неутралним хранљивим кремама. Имунитет након инфекције не настаје , шта више постоји предиспозиција да се инфекције понављају на подлози оштећеног лимфотока или трофичне коже.

Текст на основу извора уредила др Мартина Цветковић, клинички лекар на одељењу инфективних болести ОБ Панчево.

Извори:
„Инфективне болести – за студенте медицине“ Уреднице : Весна Туркулов и Снежана Бркић , аутори : Бркић С , Цвјетковић Д, Чанак Г, Димић Е, Додер Р, Фабри М, Јовановић Ј, Севић С, Стефан –Микић С, Томић С, Туркулов В, Вукадинов Ј. Медицински факултет у Новом Саду, 2015.