УЛКУСНА БОЛЕСТ

Улкусна болест је оштећење слузнице горњег дигестивног система са склоношћу стварања дефекта – улкуса, који продиру кроз мишићни слој слузнице а настају аутодигестијом слузнице агресивним деловањем желудачног сока.

Извесни подаци показују да је улкусна болест била реткост пре почетка 19. века. Први желудачни улкус описан је 1835. г. Његова учесталост расте тек у првој половини 20. века када постаје превладавајући. Ти подаци показују да на епидемиологију улкусне болести изразит утицај имају утицаји из околине, најпре инфекција бактеријом Helicobacter pylori, узимање улцерозних лекова и стрес. Процењује се да је животна преваленца улкусне болести 5-10% у општој популацији инфицираној бактеријом H. Pylori. До друге половине 20. века болест се значајно чешће јављала код мушкараца док је данас углавном једнаке учесталости код оба пола. Улкусна болест може да се јави на свим деловима дигестивног система где постоји активност желудачног сока: једњаку, желуцу или дванаестопалачном цреву а може и на танком цреву али значајно ређе. Изразито агресивна ацидопептична средина у лумену желуца као и велики број егзогених токсичних ствари који се непрекидно уносе у желудац мењају ток болести од потпуног зацељења, захваљујући протективним механизмима, до развоја компликација са значајним морталитетом и морбидитетом као што су крврење и перфорације. Према брзини настанка улкуси могу бити акутни и хронични. Акутни, попут оних изазваних узимањем нестероидним антиимфламаторних лекова или стресом, обично су плитки, често мултипли и с минималном упалном компонентом ако није придружена инфекција H. Pylori. Хронични су улкуси најчешће солитарни, ређе мултипли и добро диференцираних слојева.

Симптоми улкусне болести могу бити различити: од неспецифичних диспепсија преко тзв. класичних улкусних симптома до потпуног недостатка симптома, при чему се улкуси дијагностикују тек када развију неку од компликација, као што су крварење или перфорација.

Симптоми диспепсије- тегобе које произилазе из горњег дела дигестивног система а везане су за узимање хране.

Најчешће се дели на три облика:

1. попут улкуса- са епигастричним болом након оброка као главни симптом уз осећај жарења а тегобе се смањују након узимања антисекрецијских лекова или антацида;

2. са функционалним поремећајем- са постпрандијалном надутошћу, осећајем тежине, пуноће у епигастријуму, мучнином, недостатком апетита;

3. попут рефлукса- са жгаравицом и регургитацијом као главним симптомом.

Класични улкусни симптоми- бол се код улкуса на дванаестопалачном цреву јавља у ситуацијама када се лучи киселина, око 3-5 сати након оброка или када је желудац празан посебно током ноћи. Добро реагује на одређену храну, антациде као и секреторне лекове. Такав облик бола наводи око 50% болесника са улкусом на дванаестопалачном цреву. Код желудачног улкуса бол се чешће јавља непосредно након узимања хране са знатно мањим терапијским учинком антисекрецијске терапије или антацида.

Нелагода у епигастијуму - наводи две трећине симптоматских улкусних болесника.Затим, промене у подношењу хране- мањак апетита са мршављењем, анорексијом, неподношењем масне хранеописује око 20% болесника, жгаравице- има око 20-60% болесника.

Тихи, асимптоматски улкуси- око 20% болесника са компликацијама, крварењем или перфорацијом, није пре настанка компликације имало било какве симптоме.

Сумња на постојање улкусне болести темељи се углавном на клиничким подацима. Потврда постојања улкусне болести је увек морфолошка, данас најчешће ендоскопска, док су радиолошке методе потиснуте у други план. Ендоскопија је осетљива, специфична и сигурна дијагностичка метода. Омогућава лако откривање слузничких лезија и улкуса, узимање циљних биоптичких узорака слузнице за одређивање природе различитих процеса као и омогућује извођење различитих интервенција, као што су заустављање крварења, одстрањивање полипа и других тумора. Компликације код болесника са улкусном болешћу се јављају у приближно 1-2% током сваке године праћења. Најчешћа је компликација крварење, које се током болести јавља у приближно 20 % болесника. Друга по учесталости јесте пенетрација, када улкус продре у други орган. Најозбиљнија компликација, која се јавља у око 6% болесника током болести, јесте слободнаперфорација. Клинички се карактерише наглим болом у епигастијуму и брзим развојем ригидитета трбушне марамице и сликом акутног абдомена. Терапија је хирушка а прогноза добра ако се операцији приступи унутар шест сати од почетка симптома. Четврта компликација дуготрајне улкусне болести , односно честих рецидива улкусне болести, ожиљни деформитетлумена са сметњама у пасажи, данас се због врло моћне медикаментне терапије јавља све ређе. Основни терапијски циљ при лечењу улкусне болести јесте излечење улкуса и нестанак симптома као и превенција симптома и компликација.

Постоје одређена правила којих би се ваљало придржавати при одређивању начина лечења улкусне болести:

1. лечење улкусне болести мора почети ерадикацијом H. Pylori код свих инфицираних болесника;

2. антисекрецијска терапија кључна је и основна терапија при лечењу свих неинфицираних болесника;

3. неопходно је уклонити све потенцијално улцерогене факторе као што су нестероидни антиимфламаторни лекови, пушење, конзумирање веће количине алкохолних пића;

4. не придржавати се регорозне дијете.

Текст припремила др Снежана Милосављевић, лекар на специјализацији интерне медицине, ОБ Панчево

Литература: Божидар Врховац и сурадници, Интерна медицина, 2008.г.