1 2 3 4 5

Вести



БЕНИГНИ ТУМОРИ МАТЕРИЦЕ

Бенигни тумори материце се јављају код 20-30% репродуктивних жена. Најчешћи бенигни тумори материце су фибромиоми. Чине око 95% свих бенигних тумора гениталних органа и најчешће се јављају код жена између 35. и 45. године живота, и код жена које су рађале и код жена које нису рађале. Чешће се јављају код жена атлетске и пикничке грађе него код жена грацилног типа. Наслеђе има значај у појави фибромиома, пошто се могу наћи код више женских чланова једне породице.

Њихов раст зависи од функције јајника, па не настају пре пубертета ни после менопаузе. У настанку миома најважнију улогу има хормонска дисфункција јајника, односно хиперестрогенемија. Због тога се код жена са миомима материце често налазе цистичне промене на јајницима и хиперплазија ендометријума.

Миоми су грађени од глатке мускулатуре и везивног ткива. Од мускулатуре материце су одвојени псеудокапсулом. Могу бити величине зрна грашка па све до величине главе новорођенчета.

Према локализацији разликујемо фибромиом тела материце (најчешћи тип), истмуса материце, грлића материце и фибромиом округлих веза материце. Према правцу раста миома у односу на зид материце разликују се субсерозни миоми (расту према карличној дупљи), интрамурални миоми (у зиду материце), субмукозни (расту према материчној шупљини) и интралигаментарни (у широким материчним везама).

Симптоми су различити и зависе од локализације, величине и смера раста. 10-20% жена нема никакве тегобе. Најчешћи симптоми су крварење, бол и притисак на околне органе. Крварење је најчешћи симптом, временом постаје све чешће и доводи до поремећаја менструалног циклуса. Као последица крварења јављају се анемија, хипопротеинемија, умор, лупање срца и главобоља. Већи миоми могу вршити притисак на венске крвне судове у малој карлици и узроковати настанак тромбоза. Притиском на мокраћну бешику и ректум јављају се учестало мокорење и опстипација.

Дијагноза се може поставити гинеколошким и ултразвучним прегледом који омогућава најтачнију локализацију и величину миома. У диференцијалној дијагнози може се посумњати на тумор јајника, аденомиозу материце, трудноћу, ектопичну трудноћу и интралигаментарне цисте.

Што се лечења тиче, миом се не оперише уколико на прави сметње и ако није велики, него се контролише на сваких 3-6 месеци. Ако је већи, ако прави сметње у виду крварења и болова, или је удружен са инфертилитетом увек се хируршки одстрањује. Операција се може извести абдоминалним или вагиналним путем. Код млађих жена ради се миомектомија, а код жена старијих од 40 година и оних које не желе више да рађају ради се хистеректомија.

На крају треба се осврнути и на питање трудноће у миоматозним материцама. Трудноћа и порођај код жена са миомом материце може проћи без сметњи, али могу настати и компликације у виду спонтаних побачаја, патолошког положаја фетуса, ниско усађене постељице, слабих порођајних трудова, одљубљивања постељице и атоничког крварења. Миоми грлића материце су препрека порођају и захтевају завршавање порођаја царским резом.

Текст на основу извора уредио др Бојан Кукић, Одељење гинекологије и акушерства ОБ Панчево

Извори:

Гинекологија и акушерство, Уџбеник за студенте медицине, Медицински факултет Универзитета у Београду, 2011.