Аутизам

Аутизам представља развојни поремећај који се дефинише постојањем абнормалног и/или оштећеног развоја у смислу поремећаја функционисања у социјалним интеракцијама, комуникацији и карактеристичног репетитивног понашања. Овај сложен поремећај се манифестује пре треће године живота. Аутизам спада у первазивне развојне поремећаје који се односе на квалитативно оштећење развоја (одступање од нормале, измена а не застој).

ЕТИОЛОГИЈА
- Теорије о етиологији аутизма још увек нису потпуне и поуздане. Предложени су разни етиолошки фактори, од генетичких до фактора средине. Код појединих истраживача постоје недоумице због тога што аутизам није једнострани поремећај, већ се на њега гледа као јединство три главна фактора (социјални, комуникацијски, понављајуће понашање), који имају различиту етиологију, али се и често преклапају.
Генетика аутизма изразито је сложена. За сваку особу са аутизмом могућа је мутација више гена. Мутације различитих сетова гена могу код сваког бити другачије. Такође могуће су важне интеракције између мутација у неколико гена, или између околине и мутираних гена. Идентификацијом генетичких маркера наслеђених са аутизмом у породичним студијама, лоцирано је неколико гена кандидата; већина њих је одговорна за кодирање протеина укључених у нервни систем, његов развој и функционисање. Ипак, код већине таквих гена није пронађена мутација која би била одговорна за аутизам.
У току је и велики број истраживања у циљу откривања фактора средине. Докази су понекад анегдотски и непотврђени веродостојним студијом. Неколико других пре и после порођајних фактора привукло је пажњу научника због могућег утицаја на развој аутизма или на погоршање његових симптома, али би они за сада могли бити важни само за будућа истраживања. Они укључују: инфективне болести, тешке метале, органске и неорганске раствараче, издувне гасове дизела, полихлорирани бифенил, феноле који се користе у производњи пластике, пестициде, алкохол, пушење и наркотици.
Неурофизиолошка и неурорадиолошка испитивања су показала да је обрада сигнала у мозгу аутистичне деце другачија, у смислу недовољне функционалности и несинхронизованости неуронских веза. Претпоставља се да су одређени региони ЦНС-а дисфункционални услед незрелости која је резултат поремећене миграције ћелија у ЦНС-у у току првих 6 месеци феталног живота.
У контексту имунолошких теорија у аутизму наводи се евентуална улога вакцинације (живе атенуисане вакцине – ММР, примарно због тимеросала, препарата који садржи живу) у компромитовању имунског статуса деце. Највећи број истраживања указује на коинциденцију вакцинације и аутизма, након чега су Америчка педијатријска академија и Центар за контролу и превенцију болести САД заузели став да не постоји узрочно последична веза између ММР вакцине и аутизма.

ЕПИДЕМИОЛОГИЈА
- Према подацима Министарства за рад и социјалну политику, у Србији данас је регистровано око 2.000 особа са аутизмом, од чега је око 800 деце. Иако не постоје прецизни подаци, верује се да само у Београду живи више од 700 породица у којима неки члан има овај развојни поремећај. Број пријављених случајева са аутизмом драматично се повећао деведесетих година 20. века и с почетка 21. века. Ово повећање делом се може приписати променама у методама дијагностике, већој доступности здравствених услуга, животном добу у моменту дијагностике, те бољој здравственој просвећености становништва, иако се неки фактори средине не могу сасвим искључити.

КЛИНИЧКА СЛИКА
- Родитељи су најчешће ти који уоче прве поремећаје у развоју детета и то у првој или другој години живота. Родитељи се готово никада не обраћају за савет лекару пре 18. месеца живота њиховог детета, а дефинитивна дијагноза аутизма ретко се поставља пре четврте године.

а) Оштећење у социо-емоционалним интеракцијама: Суштина бихејвиоралних поремећаја код аутизма чини неспособност за реципрочне односе или комуникацију са осталим особама на начин који је уобичајен. Код ове деце постоји одсуство свести о осећањима других људи и о њиховом присуству; дете их не примећује, третира као делове намештаја, користи их за пасивно задовољавање својих потреба. Они немају интересовање за другу децу, не учествују у игри. Показују одсуство емоционалних одговора на поруке других људи, такође не региструју осећања других.

б) Оштећења у вербалној и невербалној комуникацији: Може постојати одсуство комуникације на било који начин (мимика, гестови, говорни језик) и/или упадљиво невербална комуникација, без коришћења погледа „очи у очи“, без мимичног изражавања,положаја тела, или гестова који иницирају или модулирају социјалне интеракције. Ако је говор присутан, постоје јасне абнормалности у продукцији (јачина, висина, ритам говора, нпр. пискав глас, запиткујућа мелодија), у форми и изражавању (много репетитивног коришћења говора – ехолалије и металалије, говор је у трећем лицу), неспособност да започне и настави конверзацију са другим особама, упркос очуваном говору.

ц) Упадљиво сужен репертоар активности и интересовања и репетитивни, стереотипни обрасци понашања : Код аутистичне деце постоје ограничена интересовања,нпр. за датуме, ред вожње, телефонски именик. Присутно је безразложно инсистирање на одржавању рутине у детаљима (мора се ићи искључиво истим путем у обданиште, продавницу) и појави изразите узнемирености при најмањој промени у окружењу (промена места намештаја). Евидентно је одсуство имагинације у игри. Игра је стереотипна, репетитивна, често и бизарна. Присутна је трајна преокупација деловима објеката ли додиривање необичних предмета (нпр. могу сатима да окрећу поклопац од шерпе,додирују неку текстуру материјала). Карактеристичне су моторне стереотипије: бизарни покрети руку у виду лупкања,пљескања, лепршања, поскакивања, увијања тела.

Ово су елементи клиничке слике, али и дијагностички критеријуми. Сви наведени симптоми (а,б,ц) морају бити присутни, али степен њихове изражености варира од случаја до случаја, и то је оно што чини варијације у испољавању поремећаја.
Поред специфичних дијагностичких критеријума, често су присутни и : страхови, поремећаји спавања и исхране, напади беса, агресивност, посебно самоагресивност. Интелектуалне способности деце са аутизмом варирају у широком спектру од нормалних (мерено невербалним техникама) до оних чији је интелектуални развој тешко поремећен. Нека деца са оштећеним интелектуалним развојем могу показивати „чудна острвца“ спосоности у којима функционишу изнад свог општег когнитивног нивоа. Ипак, у ¾ случајева постоји снижење интелектуалних способности на нивоу менталне ретардације. Код 1/3 деце се у току детињства или адолесценције јавља епилепсија.
Неки од уобичајени знакова, који ако се уоче захтевају стручну помоћ лекара су:
• Нема "брбљања" до 12 месеци
• Нема гестикулација (упирање прстом, махање руком поздравних порука и сл.) до 12 месеци
• Не проговара ни једну реч до 16 месеци
• Без спонтаних фраза од две речи до 24 месеца
• Губитак било које језичке или социјалне вештине у било ком узрасту.

ТЕРАПИЈА
– Обухвата специјалне едукативне, индивидуално прилагођене програме за стицање различитих вештина за живот и социјалну интеграцију. Фармакотерапија подразумева антипсихотике (смањују моторне стереотипије), антиепилептици код придружене епилепсије. Физичка активност (вежбање, трчање) редукује деструктивно понашање ове деце. Постоје докази да терапија музиком, код аутизма може побољшати друштвене интеракције, вербалне комуникације и вештине невербалне комуникације. Музика и мозак удружено врло добро функционишу, а стимулација ритмичких подручја у мозгу може да подстакне моторне вештине и рефлексе, такође не треба занемарити и везе које постоје и везе између музике и језика у мозгу. Рад са родитељима подразумева рад на прихватању хендикепа детета, обуку чланова породице за котерапијски рад и спровођење бихејвиоралних и развојних техника у кућним условима, као и олакшавање оргнизације свакодневног живота детета.
Аутизам као первазивни развојни поремећај траје практично читав живот, са великим индивидуалним варијацијама у тежини и току. Прогностичку гледано ток је повољнији у случајевима у којима је когнитивно функционисање на вишем нивоу и говор очуван. Ова деца могу напредовати у развоју, могу бити даровита за одређене области (музику, историју), али већином они остају посебни, другачији, као странци у овом свету.

Tекст на основу извора уредила др Ана Станојевић, Општа болница Панчево
Извори :
1. Психијатрија - Универзитет у Београду ,Медицински факултет ; Уредници Мирослава Јашовић Гашић, Душица Лечић Тошевски
2. American Psichiatric Assotiation (2000). „Diagnostic criteria for Autistic Disorder“
3. https://web.archive.org/web/20120819074111/http://autizam.org.rs/autizam/