Аноректални апсцеси

Аноректални апсцеси настају као последица инвазије параректалних простора патогеним микроорганизмима.

Најчешће је то мешана инфекција са високовирулентним узрочницима, уз значајно учешће анаероба. Неспецифични апсцеси настају на бази запаљења аналних жлезда, којих има 6-10. Апсцес може настати и као последица повреде, тумора, зрачења, аналне фисуре, компликованих хе­мороида, као и туберкулозе и ХИВ инфекције, али и хируршких интервенција као што је хемороидектомија и латерална сфинктеротомија. Након запаљења аналне жлезде, преко разгранатог дукталног система, локални апсцес се шири у неки од пери-ректалних простора, иако је унутрашњи сфинктер значајна препрека ширењу инфекције. Најчешће се лонгитудинално инфекција шири у интерсфинктерични, супралеваторни и перианални простор. Хоризонтално ширење кроз спољашњи сфинктер доводи до појаве исхиоректалног апсцеса. Са хируршке тачке гледишта посебно су компликовани потковичасти апсцеси код кружног ширења инфекције и апсцеси у облику пешчаног сата код ширења супралеваторног апсцеса наниже кроз мишић у исхиоректалну ложу. Изузетно је важно нагласити да се у преко 50% издренираних (ле-чених) аноректалних апсцеса формира периа-нална фистула која не спада у акутна стања, те неће бити предмет нашег интересовања. Код перианалних апсцеса, у које се убраја око половине свих случајева, најчешћи симптом је пулсирајући анални бол који се појачава приликом седења и ходања, ређе приликом дефекације. Већ инспекцијом се уочава карактеристични оток на аналној ивици, са обично црвенилом коже изнад. Палпаторно постоји изразита болна осетљивост и знаци индурације. Системски знаци инфекције у таквим случајевима нису изражени. Код постојања дубље локализованих апсцеса, најчешће исхиоректалног апсцеса, доминира фебрилност и поремећај општег стања. Дефекација је болна, столице могу бити са примесама крваво гнојног садржаја.

Сигурнија дијагноза се може поставити у клиничким условима ендоректалном ехосонографијом, а некада и аноскопија може показати аналну крипту из које се цеди гној. Често се дијагноза тешко поставља, па такви пацијенти лутају између лекара разних специјалности.

Лечење обавезно подразумева инцизију и дренажу, у условима локалне анестезије, где је то могуће. Инцизија мора бити довољно велика, попречна и увек ближа анусу, да би се спречило настајање компликованих перианалних фистула. Никада се не сме тампонирати кавум а антибиотици су ретко потребни. Дренажу дубљих апсцеса треба урадити у болничким условима, у општој анестезији. Ако је на терену урађена инцизија, треба пацијента за десетак дана упутити на контролу у колопроктолошку амбуланту ради аноскопског прегледа којим се може идентификовати фистула коју треба оперисати.

Извор: https://simptomi.rs/bolesti/16-hirurgija-sa-ortopedijom/2141-anorektalni-apscesi