1 2 3 4 5

Вести



АНОРЕКСИЈА И БУЛИМИЈА НЕРВОЗА

Анорексија нервоза и булимија нервоза су поремећаји у понашању према уносу хране.
Анорексија нервоза је болест у којој млада особа себе подвргава гладовању због измењене перцепције свог тела и страха од гојазности, уз истовремено ритуално вежбање и коришћење лаксатива или диуретика.
Булимија нервоза је болест у којој особа повремено уноси велике количине хране, а повраћењем одржава телесну тежину.

У основи ових поремећаја су:
• Негативни социолошко-културолошки фактори (склоност девојака у адолесценцији да подлегну наметнутом схватању лепог изгледа - манекенки, тј. социјално прихватљивим критеријумима за појам лепе жене)
• Генетски фактори (анорексија је чешћа код једнојајчаних него двојајчаних близанаца. Чешће се јавља у одређеним породицама)
• Психолошки поремећаји (поремећај у психо-динамском развоју личности, са утицајем породице на испољавање ове болести)

Клиничка слика:
• Болест се најчешће јавља у пубертету, код младих девојака које започињу дијету. И поред значајног губитка у телесној маси ове девојке спроводе ригорозне вежбе. Уколико су присиљене да поједу храну, оне су склоне повраћању.
• Први знак губитка телесне масе је губитак менструације (аменореја).
• Јавља се успорен рад црева, стални осећај ситости и затвор.
• Смањена је толеранција на хладноћу.
• Код узнапредовалих случајева јавља се и брадикардија, хипотермија и хипотензија.
• Кожа је сува, перутава и жућкаста, појачана је маљавост.
• У лабораторијским анализама региструје се анемија, леукопенија, хипокалемија, хипоалбуминемија, хиперхолестеролемија. Ниво хормона LDH, fТ4, fТ3, инсулина IGF-I и вазопресина су снижени, док су нивои хормона раста повишени.

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике. Не постоје специфични дијагностички тестови. Дијагностички критеријуми су следећи:
• Почетак болести углавном је пре 25. године
• Губитак телесне масе за више од 20% нормалне тежине
• Поремећено понашање према уносу хране
• Непостојање других болести
• Губитак менструације
• Маљавост
• Брадикардија
• Период повећане физичке активности
• Епизоде повраћања

Компликације: у хроничној анорексији долази до смањења костне густине (остеопороза), кардиомиопатије, аритмије (због хипокалемије), стерилитета, нутритивног хепатитиса, панкреатитиса.

Прогноза: Око 20% пацијента остану анорексични, 5% постану гојазни, 5% умре. Отприлике само половина лечених пацијената поврати своју телесну масу. Чак и када постигну задовољавајућу телесну тежину, остају поремећаји менструације.

Лечење: Потребан је тимски приступ болесницима и дуготрајна и стална подршка. Често је потребна и хоспитализација и примена антидепресива и неуролептика. Превенција се састоји у упознавању опште популације са опасностима неконтролисаних дијета у адолесценцији, као и савладавању емоционалних проблема у том периоду. Потребно је рано препознавање болести, како не би постала хронична.

Текст на основу извора уредила др Тања Мрђан, Општа болница Панчево

Извор података:
Катедра интерне медицине Медицинског факултета у Београду – „Интерна медицина“, пето издање, Београд, 2009. год