1 2 3 4 5

Вести



Анафилактични шок

Анафилактични шок, системска анафилаксија или хиперсензитивна алергија, је нагла и често смртоносна генерализована реакција преосетљивости која настаје у току једног до пет минута, најчешће после примене парентералних лекова, контрастних средства (у радиологији) или нехуманих беланчевина. Механизам системске анафилаксије може бити алергијски и неалергијски.

Непосредни узрок анафилактичног шока, као и свих алергијских реакција, су алергени који доспевају у организам и реагују са већ постојећим антителима у њему.

Алергени који могу да изазову анафилактични шок деле се у две групе: хаптене, контрастна јодна средства која се користе у радиологији анестетици (општи и локални), аналгетици (салицилати, пирамидон), витамини Б-групе, остали лекови (мепробамат, естроген). Комплетни алергени: хетерологи серуми (коњски или воловски), отрови инсеката (осе, пчеле, стршљенова), хормони протеинског састава (инсулин, АЦТХ, екстракти хипофизе), ензими (стрептокиназа, пеницилиназа, хиалуронидаза), храна (рибе, ракови, шкољке, јагоде, јаја), алергенски екстракти.

Анафилакса је најчешће праћена многобројним симптома који се драматично мењају из минута у минут, у неколико наредних часова. Први симптоми анафилаксе јављају се најчешће од 5 до 30 минута, након контакта са алергеном, ако је анафилакса узрокован супстанцом која је ушла директно у крвоток (интравенски унос), а два часа након уноса алергена храном. Као последица анафилактичне реакције настаје у организму нагло смањење циркулишуће крвне масе, пад систолног крвног притиска и смањење минутног волумена срца.Овим променама претходи генерализована, вазодилатација, повећана пропустљивост капилара са смањењем крвне плазме и хиповолемија.
„Све се догађа, као да је болесник искрварио у сопствене крвне судове хипотензије“.

У клиничкој слици анафилактичног шока доминирају три основне компоненте:
1. Васкуларни колапс (екстремна хипотензија–хиповолемија или пад крвног притиска)
2. Бронхосмазам (сужење дисајних путева–диспнеја)
3. Оток (едем) ларинкса (механичка опструкција горњих дисајних путева)

Клиничком сликом анафилактичног шока доминира скуп симптома који се карактеришу системском артеријском хипотензијом, пепељасто бледило, хладна и влажна кожа, колапс површних вена на удовима, убрзан и слаб пулс, „глад“ за ваздухом, жеђ коју прати олигурија (смањена количина мокраће), тенденција ка погоршању и неповољна прогноза, јер смрт може наступити изненада због срчаног застоја или акутне асфиксије (угушења) за неколико минута.

Дијагноза се поставља на основу:
1. Историје болести
2. Физикалног прегледa
3. Лабораториjскиx тестова.

Основни принципи терапије анафилактичког шока своде се на:
Опште мере и терапијске поступке.
- Своде се на постављање болесника у лежећи положај са подигнутим доњим екстремитетима или у Тренделебургов положај, на давање адреналина, успостављање и.в. линије и давање изотоних раствора и то било у периферну (кубиталну) или централну (југуларним или феморалну).
Мере реанимације или специфичне мере лечења.
- Одржавање слободних дисајних путева, одржавање вентилације и циркулације инфузионе растворе.

Опште мере које одмах треба предузети у оквиру прве помоћи су:
1. Уклањање алергена.
2. Правилан положај. Болесник се поставља у „шок положај“ (да лежи са главом нижом од осталог дела тела), уколико не постоји повреда главе, са подигнутим ногама, јер се тако повећава прилив крви у церебралну циркулацију.
3. Пролазност дисајних путева (назалног катетера или маске за кисеоник).
4. Регулација телесне температуре.

Специфичне мере обухватају примену следећих лекова који су саставни део антишок терапије сваке здравствене установе и примењују се следећим редоследом:
1. Адреналин
2. Есмархова повеска на место примене алергена
3. Унос течности
4. Анитистаминик
5. Кисеоник
6. Аминофилин
7. Кортикостероиди (Примена кортикостероида није од користи у акутној фази, јер им дејство наступа након 30-45 мин)
8. Ендотрахеална интубација
9. Мониторинг виталних параметара.

Пре него што се започне са применом или давањем лекова који могу да изазову АШ треба анкетирати болесника и проучити његову медицинску документацију о ранијим реакцијама преосетљивости на неки лек. Премедикациону припрему треба спровести у свим случајевима где постоји сумња на могућу појаву АШ. Свака лекарска торба и здравствена установа мора да поседује комплет лекова (антишок терапију) и основу опрему за реанимацију у случају појаве АШ. Већина анафилактичких реакција догађа се ван медицинских установa.

Текст на основу извора уредио Др Милан Вемић, Општа болница Панчево

Референце
Ćosić V. Urgentna stanja u internoj medicini, Naučna knjiga, Beograd, 1987. str.51-53