АЛКОХОЛИЗАМ

Алкохолизам је хронична болест која укључује не само физичке, него и психосоцијалне проблеме пацијента, његове породице и околине. Алкохолизам спада у групу болести зависности. Не ради се, ни о каквој лошој нaвици, како се то често у народу мисли, веч о правој болести коју треба лечити. По броју оболелих алкохолна болест се налази на трећем месту, и то иза кардиоваскуларних болести и тумора. Ако томе додамо да алкохоличар никада није сам у својој болести, већ да пати и веома често оболи и цела његова породица, јасно је да се број људи којима је потребна стручна медицинска помоћ увећава за два до три пута.

Клиничка слика
Постоје четири критеријума на основу којих се процењује да ли је неко алкохоличар или не. Довољно је да буду задовољена само два и да кажемо да се већ ради о зависности од алкохола.
Први критеријум је тз. „губитак контроле". То значи да особа не може да се заустави на првој чаши, већ је вуче да и даље пије, док се не напије. Зове се још и „феномен прве часе", с обзиром на то да може и данима да не пије, али кад попије прву чашу, губи контролу над даљим узимањем алкохола.
Други критеријум је тзв. „немогућност апстиненције". Апстиненција значи не узимање ни најмање количине алкохола. Особе које задовољавају овај критеријум не могу дуго да издрже без пића. У почетку су пијанке рецимо, једном месечно, а затим се периоди без пића све више и више скраћују, тако да, на крају, не могу да издрже ни пар дана, већ пију свакодневно, по систему доливања. Ако не попију, јавља се тзв. „апстиненцијални синдром" - веома непријатно стање, праћено неодољивом потребом за пићем, нервозом, раздражљивошћу, дрхтањем (карактеристично дрхтање руку) и презнојавањем. Апатиненцијални синдром је сигуран знак физичке зависности од алкохола. Јавља се углавном у јутарњим часовима, услед пада нивоа алкохола у крви и може се прекинути уношењем нових количина алкохола, или, као током лечења, узимањем одређених лекова за смирење.
Трећи критеријум су тзв. „прекид филма". Веома често се алкохоличарима дешава да једноставно не могу да се сете шта су у алкохолисаном стању радили, рецимо, како су и с ким провели одређено време, како су се вратили кући, и сл. Ови периоди несећања јављају се већ при, за њих, уобичајеним дозама унетог алкохола.
Четврти критеријум је тзв. „пораст толеранције" (подношљивост алкохола). Алкохоличари пију у просеку преко пола литре жестоког пића дневно. Често, желећи да докажу да нису алкохоличари, износе податак да пију и преко пола литре и да се не опију, не знајући да је баш то један од основних критеријума који говоре у прилог болести. У последњој фази болести, након дугогодишње високе толеранције, имамо супротан процес кад их све мање количине алкохола опијају те, на крају, показују знаке пијанства и након 1 - 2 чаше. То је знак тешког оштећења целог организма, посебно мозга и у овој фази се јавља и највећи број здравствених последица.

Последице по телесно здравље
Унети алкохол путем крви доспева буквално до сваког дела нашег тела. Док се конзумира умерено и повремено, јетра га брзо преради и тако прерађен, лако се излучи из организма.
Код алкохоличара је другачије. Код њих, услед велике учесталости и великих количина алкохола, јетра није у стању да га у целини преради, те се заостали алкохол и његови продукти у организиму понашању као отров. Последице њиховог дејства су оштећења скоро свих органа у телу.

Међу првим органима који страдају је јетра. Оштећење јетре може бити од благог, преко увећане и масне јетре, па све до цирозе, неизлечиве и смртоносне болести. Услед сталног иритирајућег дејства алкохола на слузокожу желуца и дванаестопалачног црева, може настати чир који, ако се не прекине с даљом конзумацијом може пробити зид желуца, или да се на тлу чира развије тумор. Веома честа последица је и запаљење гуштераче (панкреатитис), које прате неиздрживи болови и висока смртност, а као последица може да се развије шећерна болест, која сама по себи ствара нове тегобе. Алкохол делује и на кардиоваскуларни систем, те већина алкохоличара болује и од повишеног крвног притиска, док се код појединих јавља и попуштање и слабљење срчаног мишића. Најосетљивији на дејства алкохола су нерви. Услед алкохолног оштећења нерава, могу настати слепило, импотенција, болови и трњење у ногама које се може продубити све до немогућности хода.

Списак обољења се, нажалост, не зауставља на овоме. Једноставно, скоро да не постоји орган у телу на који алкохол нема дејства. Поменућемо само још и мозак.

Последице по психичко здравље
Због оштећења мозга, настају бројне психичке промене, од којих су најчесће алкохолна излапелост, алкохолна епилепсија (падавица), алкохолино лудило (делиријум тременс), алкохолна болесна љубомора. Под дејством алкохола изумиру мождане ћелије знатно брже но што је то нормално, па имамо алкохоличара који у четрдесетој години живота показује знаке излепелости као да је у одмаклој старости.

Алкохолно лудило је прави назив за оно што се дешава алкохоличару у делиријум тременсу. Све почиње неодређеним вечерњим страховима, ноћним морама, обилним знојењем. Пар дана након тога, алкохоличар губи способност оријентације у времену, у простору и према другим особама (не препознаје, чак ни блиске особе). Страх који тада осећа, може да се опише једино речју ужас. Сам страх настаје као последица непријатних измена у опажању света око себе (тзв. илузије и халуцинације) за које не схвата да су продукт његовог поремећеног ума, већ их доживљава као стварност. Тако, од шаре на тепиху „види" стотине змија које иду ка њему, од вазе са цвећем главу разјарене звери. По кожи „види", а испод коже „осећа" ситне бубе које гмижу. Зато их стално отреса са себе, или их „вади" расецањем коже. Из носа, устију и ушију сатима „извлачи" непрекидне конце. Бели мишеви нису измишљена шала, већ непријатна стварност за делирантног алкохоличара.

Услед оштећења мозга алкохолом, може да се јави и падавица. Напади епилепсије веома су драматични и почињу губитком свести, залим ритмичним трзањем целог тела, с пеном на устима и на крају, умокравањем. За то време, престаје дисање, што даје још драмтичнији тон целом нападу. Добра ствар у свему овоме је да, ако престане да пије, алкохоличар може да спречи да напади постану стални и доживотни, односно напади потпуно престају.

Болесна и нереална љубомора алкохоличара такође је последица оштећења мозга, али и импотенције алкохоличара. Алкохоличар најпре само сумња, а касније постаје и уверен да га жена вара, иако реално нема преваре. Он је прати, прислушкује разговоре, тражи од ње признање неверства, проверава доње рубље, стражари ноћу да умишљени Qубавник баш тада не наиђе. Сумња и на најближе пријатаље, рођаке, па чак и на сопственог сина, жениног оца или брата. Дешава, се да завршетак ове мучне приче буде трагичан, односно да супруг убије „неверну" супругу.

Лечење
Алкохолизам је болест која се лечи! То значи да је могуће помоћи алкохоличару и његовој породици да изађу из овог зачараног круга. Лечење увек укључује учешће породице и нагласак је на успостављању апстиненције и измени понашања, и алкохоличара, и породице.
Најважнија тачка лечења је апстиненција, устезање од конзумирања алкохола, али претходно је потребно направити потпуни преглед и обраду пацијента како би се установиле постојеће болести и поремећаји који би могле закомпликовати устезање. Важно је при томе и разликовати делириум тременс од душевних промена које наступају у акутној инсуфицијенцији јетре.

Приликом терапије потребно је одржавати равнотежу течности, давати високе дозе витамина Ц и Б-комплекса. Бензодиазепини су главни лекови који пружају упориште целокупној терапији, а дозирање зависи од статуса болесника.

Извор: https://www.stetoskop.info/dusevne-bolesti-i-stanja-bolesti-zavisnosti-psihij/alkoholizam