1 2 3 4 5

Вести



АЛЕРГИЈСКИ РИНИТИС

Алeргијски ринитис је међу најчешћим обољењима деце. Скоро свако четврто дете има симптоме алергијског ринитиса, а 20-40% оболелих има истовремено и астму. Раније се алергијски ринитис класификовао на основу трајања симптома на сезонски и перенијални (целогодишњи).

Код сезонског ринитиса симптоми болести су присутни током сезоне у којој су присутни алергени, углавном су у питању полени дрвећа (март-април), полени трава (мај-август), полени корова (август-септембар) и споре буђи.

Код перенијалног ринитиса тегобе су присутне током целе године, а алергени су најчешће кућна гриња, измет бубашваба, длака мачке и пса, перје. Ова подела је била практична са становишта прогнозе где су деца са перенијалним ринитисом обично имала тегобе доживотно, док су се у сезонском симптоми губили око пубертета у око 20%, а остатак је имао веома благе симптоме. Међутим, са аспекта терапије, усвојена је нова подела ринитиса на интермитени (трајање симптома је мање од 4 дана недељно или мање од 4 недеља узастопно) и перзистентни (трајање симпома је више од 4 дана недељно или више од 4 недеља узастопно). Сваки према тежини може бити благ, умерено тешки и тешки.

Алергијски ринитис је алергијска преосетљивост посредована ИгЕ антителима и део је ткз. алергијског марша, заједно са астмом, уртикаријом/ангиоедемом, алергијом на храну и атопијским дерматитисом. Пацијенти склони ИгЕ посредованим алергијским реакцијама се називају атопичари. Атопија је генетичка предиспозиција да се старају ИгЕ антитела после излагања алергенима. Тачан механизам је још непознат и укључује велики број гена и њихову интеракцију са факторима средине. За настајање алергијске реакције неопходна је сензибилизација на специфични алерген (нпр. инхалација протеина полена амброзије) када долази до продукције ИгЕ антитела која се везују за површину мастоцита слузнице горњих дисајних путева (рана преосетљивост). У случају поновног контакта са алергеном долази до ослобађања бројних медијатора из мастоцита (хистамин, Ил-13) који доводе до испољавања симптома алергијског ринитиса: кијање, свраб у носу, сузење и свраб у очима, конгестија (опструкција) и обилна секреција из носа, главобоља. Услед дужег контакта са алергеном долази до продуженог запаљења слузнице (касна преосетљивост).

Новија испитивања показују да пацијентима највише смета слаб сан услед запушености носа (80%), стезање у грудима током бављења спортом (84%) и пад концентрације у школи (81%). Оваква деца су често нервозна и напета, постоји ткз. алергијска раздражљивост. Симптоми се смањују по прекиду контакта са алергеном, нпр. код поленског ринитиса након уласка у кућу, умивања. Код перенијалног услед продуженог контакта са алергеном (гриње) долази до појаве знатно израженијих промена (запаљења) у слузокожи носа и углавном постоји јутарње кијање и хронична запушеност носа са могућношћу настајања компликација у даљем току (хроничне упале средњег уха са ослабљеним слухом, хроничне упале синуса, назални говор, главобоља, слабљење концентрације, хроничан кашаљ, коњуктивитис, дисање са отвореним устима, хркање са или без прекида у дисању, полипи и др.). У физикалном налазу, код алергијског ринитиса, се уочавају алергијски подочњаци (тамни, натечен доњи капак), Морган-Денние набор испод ока, попречни набор на носу (услед сталног чешања), еритем коњуктива, натечени носни ходници са беличастим секретом, сливање секрета низ задњи зид ждрела. У зависноси од удружености алергијског ринитиса са астмом и атопијским дерматитисом код деце се могу јавити бронхоопструкције и екцем на кожи.

Код детета са јасном анамнезом није неопходно детаљно испитивање. Често се код пацијената са алергијским обољењима налази повишен ниво еозинофила у крви. Укупни ИгГ у серуму је често повишен код атопичара, али нема велику дијагностичку вредност јер ниво не корелише са клиничким симптомима. У пракси се најчешће иницијално користе кожни тестови ткз. Прик методом (убодом) на стандардне инхалационе алергене (полен дрвећа, траве и корова, гриња, животињска длака, перје, дуван). Резултат се добија после 15 минута. Следећи корак је одређивање, ин витро тестовима, ниво специфичних антитела на одређене алергене за које су кожни тестови показали позитивну реакцију. Резултати ових тестова се дуже чекају и доста су скупи, а имају значаја и раде се код умерено тешких и тешких облика ринитиса када се разматра примена имунотерапије.

Терапија алергијског ринитиса подразумева избегавање алергена, фармакотерапију и алерген специфичну имунотерапију. Лечење алергијског ринитиса има сличан степенасти приступ као лечење астме.

Елиминацији алергена се поклања недовољна пажња и поред чињенице да многи пацијенти имају драматично побољшавање после ових мера. На неке алергене се може утицати у потпуности. Избацити перјане јастуке и јоргане, избегавање контакта са животињама, избацивање дебелих вунених тепиха и прекривача, драперија, прање постељине и пеглање на високим температурама најмање једном у две недеље. Међутим, понекад је елиминација готово немогућа – полене је немогуће елиминисати из средине. Ипак, и ту се може редуковати експозиција: затварање прозора, ношење капе и наочара за сунце, истресање одеће по доласку кући, умивање и др.

Фармаколошка терапија зависи од тежине клиничке слике, а лекови који се примењују су: антихистаминици орално (Аериус, Робенан,Цетиризин), антихистаминици назално – не деци испод 12 година (Алергодил спреј), кортикостероиди назално (Авамyс спреј, Моменса спреј), комбинација антихистаминика и кортикостероида назално (Дyмиста спреј), деконгестиви (Оперил П) – не дуже од 5 дана, антагонисти леукотријенских рецептора (Монтелукаст, Сингулаир, Алвокаст). Антихстаминици блокирају Х1 рецепторе и на тај начин спречавају дејства једног од главних медијатора – хистамина, а тиме и симптоме ринитиса. Назални кортикостероиди смањују запаљење (оток) носне слузнице, па је јасно да се ординирају код умерено тешких и тешких облика алергијског ринитиса. Дегонгестиви су препоручљиви због готово тренутног ефекта који имају на конгестију носне слузнице, смањујући опструкцију носних ходника. Не саветују се деци испод 2 године живота. Антагонисти леукотријенских рецептора блокирају дејства медијатора леукотријена који су одговорни за настанак бронхоопструкције и бронхијалне астме. Треба истаћи да је адекватна тоалета носне слузнице од значаја (спирање алергена) како између апликације назалних препарата тако и непосредно пред саму њихову апликацију. У ту сврху се користе бројни изотони и хпертони раствори, а постоје и природни биљни препарати (Насалезе спреј), којима се ствара баријера у виду финог, танког гела на површини носне слузнице хватајући алергене и спречавајући њихов контакт са мастоцитима у носу, а тиме и алергијску реакцију.

Уколико фармаколошка терапија не да резулате треба размотрити имунотерапију која се спроводи ако је ниво специфичних ИгЕ антитела на одређени алерген јако висок (класа 3 и више). Принцип имунотерапије јесте да се постепено даје све већа концентрација алергена у циљу постизања толеранције. Пораст алерген блокирајућих ИгГ антитела (ИгГ4 поткласе) је знак успешне имунотерапије. Имунотерапија се може давати субкутано или сублингвално, а спроводи се по препоруци специјалиста алергологије у терцијерним установама. Имунотерапија траје 3 до 5 година, а прекида се уколико кожни тестови и специфична ИгЕ антитела постану негативни.

Свакако фармаколошке препарате родитељи не би смели да дају својој деци на своју руку пре претходног прегледа изабраног педијатра и потврде дијагнозе алергијског ринитиса и других придруженх атопијских обољења као и могућих компликација, а то свакако захтева другачји терапијски приступ.

Текст написала др Марија Јовановић

Извори: https://www.mayoclinic.org/